НАДИМЉЕНИ САЈАМ (и још понеки прилог)

Pro forme

Лако ћемо се сложити да је у данашњем свијету маркетинг све и свја, да си без нападне рекламе изгубљен случај (ух, какву рекламу има мој комшо на апарату за кокице: „У Мила су кокице да се убијеш једући!“), онај који је осуђен да вјечно тумара маргином, налик проклетнику у Хаду који аутостопира у казану не контајући да нема беганије са палацајуће ватре вјечног хаоса, ал’ понекад се, брате минли, је л’ да, оде предалеко, па тако чујем да си на Сајму књига убегишу граду, могао трговати књигу Мајстер Екхарта као и више него сочну гурманску пљескавицу, са све маснијим и другим зачинима, као што је мајонеза, ајварче, кисели краставчић, руска салата, урнебес, поховане тиквице, љуте фафароне, благи кечап, црвени и бели лукац, трапист, папричица, пуњени патлиџан, пикантне тиквице, зелена салата, карфиол, пастеризоване паприке, мексички чили, купус, парадајз, павлака, шампињони анд мијешана салата, и тако месина од 150 g. уз богонадахнуту литературу иде подмазано, могао си, дакле, да се напрцаш квалитетне лесковаче чији мирис је преплављивао штандове увлачећи се међ’ корице Борислава Пекића, Данила Киша и Баса, између толико других и њихова поетика се надимила гурманском аромом да прсте полижеш, јер нико данас више није луд скапавати празног трбуха у стилу пјесника из деветнаестог вијека (зато су сербијанци одвећ склони све претворити вашар!), и увијек ме срце заболи кад се сјетим прегладњелог Рембоа, или кад ми мисли полете према сиромашном ђубрету какав је био само Џојс (који, ево ти гарантију дајем, попут Шоа, никад није заложио ништа калоричније од плазме и млијека, јер то би конкурисало вискију, иначе главном јунаку у Фокнеровим романима…), и јесте, звучи гадно, али по столици се здравље позна, и ако си се већ залетио сварити роман од петстотина страница, неопходно је да желудац уредно ради, што ће у додатку рећи, папање је друго лице читања, зато је овогодишњи Сајам све помијешао и запаприо, те је и дјеловао као емисија коју потписује Леа Киш Јокић, ђе се о свему паламуди, добро клопа итд., и чини ми се да је – а дозволите да можда и гријешим, у једној од својих величанствених емисија које ти и онако отежавају надасве бесмислено и убитачно недељно поподне – поменута господична зборила о књижевници у замаху познатију као Zornnah, која је једна, и то да рекнемо, од најчитанијих, и скоро ту негдје у свом стилу извали: „Нисам крива ја због све веће читаности; писци који немају фан пејџ треба да размисле зашто им књиге труну неотворне!“, мислећи да грешница, ипак, не мора на правди Вишњега још испаштати што се у тонама штанцује и продаје, једноставно, готиви је наша раја, бестселери и џепна издања за одмор на плажи плијене овдашњу свијест, и не без разлога, чудим се што је Балша (да, онај који је Више од ријечи) запео да се истиче као писац бестселера и да јури за другим, трећим издањем, који матрак сад па и тој, бити читан и праћен на Балкану значи бити и представљати лаког писца, онога који задовољава и укус никад удаване тетке, којој, дабоме, на Сајму не смета лесковачка млевена литература, и зашто би, уз ражњиће самотако легне Флен О’Брајен, нема разлога за љутњу попут оне којом је још једном одвећ театрални Сергеј Трифуновић запљуснуо јавност, бунећи се што пинкова звезда пева на хуманитарној вечери – ало, рођаче, па ниси се ти на свијет обрео уз Моцартов виолински кључ, већ си, јадан не био, онај који у архетипу носи мелодус каквог трубача, и не мораш болан тога да се застиђујеш, нити да патиш од кривице како нису у стању промјенити слух и навике Сербије, и остала срања са којим се бусаш (сјети се само Егзита и начина на који си (као) пратио текму све од нервозе несвесно грицкајући нокте!), и право рече Хичкок: „Глумци су најобичнија говна!“, мада, шта да се ради и шта да ти причујем, тако је то, истински нихилист и циник данас нема ђе удахнути свеже арије, свуда и увијек гомила, што бестселера, што, јопет, лесковачких пљескавица, и баш ме интригира да се минијатурни Марчело поводом овог скандала још није обратио раји преко B92, будући да је то реп „лиричар“ и регионални дупеувлакач сваком другомбосанцу и хрвату, онај који једва чека да се Сербија обрука како би то разгласио на сва звона, тај тип који је заиста…, не, немам ријечи, таква нискост и комплекс, попут Сергеја, који сматра да је Сербија само круг двојке и нешто мало новог бегиша, као што несразмјерни Јерговић држи да они који се позивају на Његоша, е, да га баш ти нису никад читали, о чему можеш читати ак’ отвориш Портал аналитику, ђе се расписало умно перо Шуковића, оног који за ништа продаде френда Кривокапића, што је логично кад су у питању новоцрногорци, а мене по том питању ништа не питај.

Добро је да нисам писац, у противном, сви су изгледи да бих годишње морао нажврљати бестселер и свакомало посјећитави фан пејџ, што је кутара већ по себи. Овако, као нихилист у покушају без перспективе, могу се опробавати у цинизму, што ми, и без твоје критике, бива јасно да није за мене, оперисан од сваког талента, могу само да пуцам од зависти и прикупљам сасвим неупотребљиве информације, као што су Сергејови испади, прилози који су се сервирали на Сајму, као и Басова дијагноза хронично зачепљеног носа (или носине, как’ ти већ срцу драго).

(Триле, од прилога бих једног Паскала и ову димљену роштиљску, ај’ само пожури не било ти наређено.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: