Надничару Антене М

Пише: Бећир Вуковић

(Умјесто одговора на палмфелт ововремене фабрике – погона зла Антене М, и надничару Владимиру Јовановићу)

Гријешим, што се и оволико осврћем на надничара, поготову на надничара који служи надничару. Оваква врста памфлета – устаљеног жанра у Црној Гори – има један једини циљ: да гони истину и подвиг; да страствено палаца мржњом, и мрачном циљу послужи као биће без икаквих моралних оквира, и стида.

Кренућу од краја овог памфлета. Рећи, да митрополит Амфилохије воли да „скита“ по Европи, скитачем назвати онога који сједи на столици светог Патра Цетињског, и чувару свештаног Трона Пећког, може само недостојно и несловесно биће, али које задире још и дубље: какв је наум цијелог ангажовања овог медија и њеног надничара у вези икаквих истина о људима и догађајим из времена најмрачнијих година црногорске историје – Братоубилачког рата. Како трагају та бића за истином, и чему служе, не само у вези поменутих (Јована Вуковића, Ћира Радовића, митрополита Амфилохија), него цијеле лажи која се и данас таложи по лобањама ових бића. Ради се о острашћеној мржњи, мржњи као последици `заробљеног ума` скоро цијели вијек. Речник такав не налазимо од Дантеовог Пакла, до Пакла комунизма у Црној Гори. На страницама Антене М, наишли смо на плодове сјемена братоубица. Хвала Богу, што Бога има, и све види.

Али, кад њихов газда скита по свијету, и клања се јеврејским жртвама (и нека се клања ако саосјећа), то надничари из Антене М не виде, нити тај „хаџилук“ називају – скитњом. Што њихов газда никад не оде у Јасеновац, и што се не поклони и тим жртвама. Више су пута црногорски „државници“ за годину дана били у Ватикану, него за двадесет у Цетињском манастиру.

Комунисти су пропагирали несрпство – неокомунисти антисрпство. Дакле, неокомунисти иду корак даље. Шта је тема овога памфлета. Зашто је Ћиро Радодовић одбио да убије Јована Вуковића – брата у Христу. И, умјесто, да Ћиро Радовић ступи на нову страницу Примјера чијства и јунаштва, седамдесет и кусур година доцније, и у новом вијеку, бива, у ствари – гоњен – зашто није починио најстрашнији злочин – братоубиство. Ни у Библији нема страшнијег мјеста. Једна од Божијих заповијести гласи: Не убиј. Али, комунисти су прво прекрижили ту заповијест. На тој матрици, налазимо и надничара Јовановића. Ето, на овим несрећним просторима, још се пројављује сатанска сила. Тако је стање у медију у којем надничар Јовановић зарађује кору хљеба. Само у Црној нам Гори, могу да постоје и такви медији.

На какво је ђаволово виме закачено, и одхрањено то зло. Баш на оном злу које је смислоло Пасје гробље. Изједначити пасје и људско, могла је једино најмрачнија сила нечасти и нечастивог, чију идеологију и дан данас пропагирају и шовинисти и поједини медији у овој земљи. Братоубиство – Пасје гробље, краста је неисцјељива на лицу бесудне земље – Црне Горе. Бој се онога који се Бога не боји.

Ову причу, митрополит Амфилохије, први пут ми је испричао 13. маја 2012. године, док смо кроз шуму ишли ка манастиру Костриковачи, у Мртвом Дубоком. Једва сам уз шуму и страну приспијевао за митрополитом. И тада ми је испричао о подвигу свога оца Ћира, који је одбио да из засједе убије Јована Вуковића из Штитарице. Кад ми је митрополит испричао, рекао сам: не дај Боже, тога дана, ваш отац Ћиро, могао је једним метком да убије све Радовиће, и све Вуковиће, и да је то урадио, јутрос овуда не бисмо ни ми ишли ка Богу, и његовој кући. Тога дана, на Голији, било је освећење манастира светог Саве, који подиже неимар Дака Давидовић. Освештавао га је патријах Иринеј, а бесједио је Матија Бећковић. На моје питање, како данас није горе, на Голији, митрополит је рекао, да је прије пола године обећао Ровчанима да им крсти десеторо ђеце, и по старински прозборио: а, благо мени, не може Морачанин да се не одазове Ровчанину. Још ми је успут причао, да је његов отац Ћиро, послије рата, из Мораче, на коњу, догонио лучеве штице за кров, и прекрио манастир Костриковачу. Ето, још прича о Ћиру Радовићу, које би требало да памте Морачани, а не да га и дан данас мртвог гоне. Бог је у правди. Али, никаква правда и истина не допире до антена Антене М, и надничара Јовановића. Бог не може направити велико дјело без човјека.

Средином седамдесетих година прошлог вијека, први пут сам видио јеромонаха др Амфилохија Радовића у Београду, у Дому омладине, на четвртом спрату, на Трибини коју је уређивао пјесник Гојко Ђого. Већ тада на гласу је био јеромонах др Амфилохије Радовић. Гости трибине били су професор Никола Милошевић, и јеримонах др Амфилохије Радовић, а тема је била: Достијевски. По општем утисаку, публици се више допао јероминах др Амфилихије Радовић, иако је, професор Никола Милошевић највећеи познавалац Достојевског.

Зашто фабрика – погон мржње Антена М, не прикаже митрополита Амфилохија, у свијетлу његових, безбројних, великих дјела. Постоји и телевизијски запис, и било би лако овом шовинистичком погону, да пренесе сцену, кад је митрополит Амфилохије, у Београду, зауставио протестанте да не сравне са земљом Бајракли џамију, ријечима: „Немојте, ђецо, то је светиња“! Митрополит је отимао и бакље из руку протестантима, и бацао их у страну. И, као светац, са жезлом, ударио у плочник, и зауставио хиљаде демонстраната, који су хтјели истом мјером да врате за насиље на Косову. Зачудо, никад више нијесамо видјели тај снимак, нити икога чули да је подсјетио на тај подвиг митрополита Амфилохија. Да не помињемо “демокате” из нво сектора, и бојовнике из области људских права. И, умјесто, да надмичар Јовановић биљежи таква дјела митрополита Амфилохија, он богохули, још гони и његовог мртвог оца Ћира.

Исте године, или следеће, на Сајму књига у Београду, пришао сам јеромонаху др Амфилохију Радовићу, да га поздравим. Рекао сам да сам студент, Вуковић, рођен у Колашину, да родитељи живи у једном селу, између Колашина и Мојовца. А, како се зове село, питао је. Штитарица, одговорио сам. А, шта ти је Јован Вуковић. Ђед, одговорио сам.

Јасно је, и јасно ми је било у оној мртводубочкој шуми, да је и тада јеромонах Амфилохије, имао на уму причу коју му је, плачући, испричао отац Ћиро: да није пристао да убије Јована Вуковића. Јасно је, да митрополит Амфилохије, носи ту причу као велику светињу, као велико дјело свога оца, и да је та прича, сазидала и ону другу цркву у митрополиту. Задњи пут исту причу, митрополит је, недавно, поновио у Српској кући, у Подгорици.

Заиста, да се Христос није окренуо, и позвао Салва: Салве, зашто ме гониш, не би било ни хришћанства.

На Пасјем гробљу, један сатанаило (нећемо несрећнику помињати име), кад је маљем убио дјевојку (нећемо ни мученицу именовати), онда је мртву, и унакажену, на леду, почео силовати. Кад се и његов друг, џелат комунистички, саблазнио, и викнуо: шта то радиш кукавче, џелат је одговорио – још је врућа..! То превазилази и мракове усташа, и нико никад није чуо да је икакав усташа – Хврат или муслиман – икада сексуално напастовао жртву без главе. То се могло само десити на овим просторима, баш на локацијама, које, „истражује“, надничар Јовановић. И таква звјерства, комуистичка идеологија, лежерно је именовала – лијевим скретањима.

Чопор вукова, у планини, кад стигне до ивице опстанка – побеснели од глади – , да би се спасили, чопор поједне најстаријег, или рањеног вука. Али, не зајахује вук мртву вучицу – не зајахује звијер мртву звијер. То је радио само комунистички џелат на Пасјем гробљу код Колашина. Несрећни надничар Јовановић, и сад, из најдубљег и најгушћег талога, још острвљен, „истражује“ некакву моралистичку вертикалу крвавог коца убице са Пасјег гробља, каквог не памти историја балканских мракова.

Али, било је људи, који нијесу кренули пртином Зла, попут Ћира Радовића.

Пуниша Вуковић, брат Јованов, у својој кући, крио је курира Вида Ракочевића, баш у вријеме кад су у Колашуну били, како се каже, на власти – четницу. Четници нијесу тражили главу, него торбу курирову, пуну спискова за ликвидацију. Али, ишћерао је Пуниша из куће четике, и сина Душана, и синовца Мираша, и није га издао. Посумњали су четници да је Видо у Пунишиној кући, јер, можда је, унио главу код кума. Пуниша је загаламио на сина и синовца – нијесте ви виши четници од мене. И умјесто да се о томе пише, и да се то свједичи, и дан данас сретамо јовановиће и сличне тиће сотониће, чије је легало сами пакао. Миладин Ракочевић, рођак курира Вида, спасио је мога оца Божа у Словенији. Колико је спасио и са ове и са оне стране Вук Бећковић. Не пише се о тим људима, него се гоне они који нијесу хтјели да убију брата. Крив је Ћиро Радовић што није убио Јована Вуковића: то је идеологија чија сјенка и дан данас трује Црну Гору. У тој сјенци ради Антена М.

Матија Бећковић, ове године, на Медуну, на Марковдан, отворио је једну нову књигу, са каменим корицама. Почео је беседу – Новим прилозима чојства и јунаштва – отворио је књигу у коју ће сваки честити чивјек – приносити нове Примјере. Такав један примјер, који је и на оном свијету обрадовао војводу Марка Миљанова, јесте примјер Ћира Радовића из Мораче. О човјеку суди неки виши суд. Кад би сами себи судили, не би нам се судило, каже апостол Павле.

Било кога слушајући, и било шта читајући, никад нијесам стрепио, хоћу ли набасати на какво непочинство мијих Вуковића. Вуковићи су (поуже из Липова и Штитарице), носиоци пет Обилића медаља: двије златне – Васиљ и Периша – добијених од Петровића, и три сребрне Обилића медаље: Јован, Пуниша, и Новица – добијених од Карађормевића. Вуковићи су одликовани Обилићем зато што су стварали Црну Гору. Издајници нијесу носили ни капе. О издајницима, бранковићима и никовићима, вазда брине народ. Зато и свједочење митрополита Амфилохија на одру Јовановог сина Јанка, прошле године на сахрани у Штирарици, Вуковићи ће чувати као светињу – која свједочи да је једну од перјаница Вуковића, Јована, човјека – спасио – човјек. Да није имао кога, не би га спасаио ни Ћиро, ни Бог. Али, будући да је имао ко кога спасити, и да има ко коме да свједочи, мирно приступамо и људума, и Богу. А онај други свијет мрака, нека ради свој посао.

Кога све комунистичка пропаганда није називала кулацима и зеленашима. Кулак је био сваки домаћин са буљуком оваца, а зеленаши, они који су, наводно, сарађивали са Талијанима. У ствари, били су оно како пропаганда каже. Јован је био предсједник Пољске општине. И, шта је требало да чини: да, старац, узме пушку, и прије икаквог устанка, као манит, да пуца на Талијане. Којих је тада, у Мојковцу, у данашњој згради поште, било седморица. Каква војна армада. Велика је битка била у Мојковцу са Талијанима. Друкчија је, доцније, била битка на Пљевљима. Могао је надничар Јовановић да штогод напише и о ономе који је опљачкао кућу Јована Вуковића, а исто је из Мораче. Један Mорачанин потписује налог за пљачку, а други неће да га убије. То је једна од слика грађанског рата у Црној Гори.

Знао је Ћиро Радовић, потомак војводе Мине Радовића, да је Јован Вуковић потомак барјактара Васиља Вуковића. Зато је потомак Минин спасио потомка Васиљевог.

Да се нијесу оглушили о Бога и истину, имали би о чему писати и Антена М, и надничар Јовановић: о Видаку Шуковићу, јунаку са Мојковца и четничком комаданту, и Милинку Влаховићу, војводи комити Јовану Радовићу, који је ослободио Никшић, о Мркоју и Вуку Бећковићу, о Патријарху Гаврилу Дожићу и митрополиту Амфилохију Радовићу, о архимадриту Радојевићу, и редом од Војводе Вуксана од Роваца до војводе Мине Радовића, од старца Милије до Вуковиг Матије, али, ђаво, не да. Шта и очекивати од некрштених.

На страницама Сабраних дјела Краља Николе Петривића, налазимо и пјесму посвећену „Сјенима Васиља Вуковића“. На једној страници пјесмарица Јовану Јовановићу Змају, а на следећој Васиљу Вуковићу. То је легитимација Вуковића.
Потомци војводе Мине Радовића, и барјактара Васиља Вуковића, никако нијесу могли бити ни издајници, ни – братоубице. Јован и Ћиро су међу најсвјетлијим ликовима Морачана и Ровчана, и нико им не може наудити, а некмоли некакав ђаволов шегрт. „Несрећа је живети без Бога“, вели Иво Андрић, „и изневерити се вери отаца“.

Чини се, ове чавке попадале по Антене М, жале за бившим, „бољим временима“ – братоубилаштва. У „истрази“ надничаревој осјећа се и онај колективини идентитет комунистички. Оно што је најмонструозније јесте, што наднићари Антене М – у људима виде – четнике, а не људе.

И Антену М, и њихове надничаре, треба оставити Ономе коме и служе. Само, нека раде свој посао, што рекао свети мученик Јасеновачки Вукашин из Клепаца. Усташа, који га је живог комадао, доцније је полудио. Ништа друго осим колективног лудила не затичемо ни данас у Црној Гори, потоњој комунистичкој бараци у Европи. Лудило, с којим само лудило може изаћи на крај. Ове ријечи светог Вукашина – Само ти, дијете, ради свој посао – зраче небески мир. Са тим ријечима новопризваног светог мученика Вукашина, остављамо и сотонића Јовановића.

Само у Црној Гори не страда онај који је убио – него страда онај који није пристао да убије.

Христос васкресе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: