Надобудне штеточине

Пише: Мишо Вујовић

Треба проћи по дубокој тами кроз блатњаво село и чопор невезаних паса!
Иво Андрић

Они су као опојне супстанце: лаке и тешке, успављујуће и раздражљиве. Већином су умишљено-уображене, пасивно-маскиране, претенциозне и арогантне, мале и велике, упорне и површне, бенигне и канцерогене…

Будале су досадне као стидне ваши, упорне као комарци, тврдоглаве као магарци, интуитивне и простачки препредене као сеоске опајдаре у оставци.

Голема је невоља када будала умисли да је паметна, али је катастрофа ако се докопа позиције да експлоатише своју „генијалност“.

Опасне су будале из убеђења, тврдоглаво уверене у исправност својих становишта. Та врста као реликт једне идеолошко-једноумне епохе полако изумире и на њено место стижу прагматичне или рационалне будале чији је задатак да интезивно контаминирају околину. Затупљују, отуђују и загађују простор.

„Све чега се докопају опогане и унереде“, каже свештеник који је одбио да освешта кладионицу.

Његов колега исламског закона јавно је својој пастви поручио да је мањи грех “појести кило крметине него ући у кладионицу”.

Наравно овај, добро ухлебљени профил има солидну позицију у сваком транзитном друштву. Од портира до министра.

Од тих празноглавих послушних извршилаца опаснија је, доста распрострањена група, академских будала чији „стручност“ има дубинску димензију разарања нације. Та господа са високим научним звањима склепаним од позајмљеног рециклажно компилованог незнања као нова образовно- наставна елита већ увелико штанцовањем медиокритета разних профила озбиљно угрожава виталне полуге система, већ руиниране деловањем следеће најпогубније категорије на листи надобудних штеточина.

Најопаснији у овој категоризацији дилетаната свакако су криминогени профили кретена или будала са клептиманским нагоним које иза себе оставља пустош. Ова врста добрих слугу и злих господара камелеонске физиономије, ректумског карактера, адаптирана на све услове и околности. Та врста беспризорних хијена државу доживљава као ратни плен. Понашају се као Тутси кад крену похару Хута и све живо опустоше.

Дакле, држава је постала ловина разних категоризованих и неформалних протува са непогрешивим инстинктом за пуно корито. Оробљаване општих ресурса улази у последњу етапу, а свест пустошења постаје општеприхватљива категорија.

У таквом амбијенту графит

„Врати се Слобо све ти је опроштено”, није само носталгична иронија већ крик залуталог у блатњаво село у ком царују чопори невезаних и гладних џукела. Последица оваквог стања је континуирано убијање духа српском народу последњих седам деценија.

Од таквог духовног суицида српских комуниста предвођених Крцуном, Леком, Ђидом, Пером Коњом …, и осталим полтронима комунизма српски народ се дуго неће опоравити. Држава без крштеног народа је као човек без душе, а „ефекти” препакивања памћења српском народу, видљиви су од улице до Академије наука.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: