Награђени и увређени – Писци „у трци за награду“

Пише: Тајана Потерјахин

Недавно ми је привукао пажњу наслов чланка у културној рубрици једног интернет портала. Писало је баш то – писци у трци за награду. Осетила сам чудновату нелагоду, коју је одмах заменио осећај благословеног мира, пошто сам се присетила чињенице да барем себе и своје романе никада нисам својевољно изложила оваквој порузи.

Било би добро да је у питању само, не баш поетична, формулација, вероватно не-баш-новинара конкретног портала. Проблем је управо у томе што фраза савршено одражава феномен који описује. Чак је могућа визуелизација врло упечатљива, замислила сам нека позната и непозната лица како, већ у белој пени, трче своју трку двоколица, баш као у драматичној, али ипак предугачкој сцени књижевног и филмског класика „Бен- Хур“.

Како се сезона зимских слава и прослава завршава, тако постају видљиви симптоми грознице књижевних награда – отприлике са објављивањем првог „ширег избора“, који следи неколико месеци после списка „пристиглих романа“. Они писци са најмање амбиција, мада неретко врло добри писци, сада су задовољни што су пре неког времена своје читаоце барем могли да обавесте о томе да су „пристигли.“ У „ширем избору“ већ настаје гуркање и дошаптавање. Они који су, из политичких разлога, бојкотовали одређену награду, надају се да ће добар пласман код другог, благонаклоног жирија доказати идеолошку непристрасност конкурса који су одабрали, а како ће се такве наде изјаловити свима, осим наравно победнику, отвориће се простор за нову „контроверзу“, пошто их иначе нема довољно.

Као платформа управо за „контроверзе“ и коначну трансформацију националне књижевности у ријалити програм појављује се феномен „књижевне сцене“ – нешто што би требало да обухвати, ваљда, писце који у конкретном културном оквиру стварају данас.

Међутим, та књижевна сцена укључује и издаваче, и лекторе и уреднике, наравно, саме писце, њихове псе и пријатеље, подкасте, различите културне и псеудокултурне догађаје, све више и „букловере“, ангажоване читаоце који делегирани од стране издавача, а понекад и самостално, покушавају да надоместе одсуство респектабилне књижевне критике. Ту, на тој „књижевној сцени“ можемо да пратимо различите афере, ове године смо тако, на пример, сазнали да је могуће писати под псеудонимом, те се ово невероватно откриће експлоатисало у рекламне и иделошке сврхе, додуше, нешто краће него што су учесници програма желели. Такође, можемо да пратимо и личне интриге, ко је љут на кога, ко са ким евентуално спава, ко је коме шта средио, чиме се плаћа идеолошки заокрет, а и колико се наплаћује, једноставно, ту све вапи за једним таблоидом који би се звао, рецимо, „Књижевна сцена“ и барем једном недељно уверавао широку читалачку публику у то да писци, издавачи, критичари и уопште, „људи из културе“ нису ништа другачији од њих самих,него су, напротив, још гори. Питање је само – ко треба да буде срећан због тога.

Као вече Оскара у Холивуду, ишчекује се додела НИН-ове награде – не зато што ико заиста мисли да ће ма који њен жири наградити „најбољи“ роман. У последње време, рекли бисмо, био би напредак да се уопште награди роман, јер се на нашој збуњеној „књижевној сцени“ више не разликују ни основне књижевне врсте. Ипак, НИН-ов конкурс итекако упорно интересује писце са великим шансама да добију награду, и оне који га бојкотују – али, нарочито ове друге. Јер, ако си данас у Србији писац, уколико ниси награђен, најбоље је да будеш (идеолошки) увређен, маркетиншки готово да обе ствари раде исти посао – зависи додуше од тога колико си награђен и колико си увређен – свакако је најгоре да само пишеш или читаш и ћутиш, надајући се да ће нове генерације научника у култури умети да почисте „књижевну сцену“ и поново успоставе ауторитет
критике.

Као и сваки успешан шоубизнис формат – књижевна награда имала је потенцијал просте деобе, тако да смо их ипак, за оне који су у НИН баш разочарани, добили још. И још. И још. И …још. Јер то значи још ширих и ужих кругова, још прилика да се буде награђиван писац или морална величина ( тешко иде заједно у овом концепту), и да се изнађе стотину мана овом или оном жирију и конкурсу, само да се не проблематизује чињеница да књижевне награде у Србији данас урушавају не само критеријуме једне велике књижевне традиције, него уопште здрав амбијент у коме човек треба да ствара и да чита.

Моје је лично уверење да је избор између два вредна књижевна дела, који би требало да одреди које је боље, неморалан и немогућ. Између Толстоја и Достојевског ви можете, као појединац, да направите такву категоризацију на основу личних преференција, али не постоји темељни критеријум који може једног од њих двојице да прогласи инфериорним писцем у односу на другог. Као што избори за „мис“ заправо немају никакве везе са лепотом, тако ни књижевни конкурси не могу имати везе са уметношћу. Ипак, људима је такав вид забаве одвајкада примамљив, а све су примамљивији и новчани фондови наших књижевних награда, што читаву ствар даље корумпира, до неслућених граница.

Не постоји књижевни конкурс, ма како идеолошки чист и поштен био, на који бих послала свој роман. То је принципијелна ствар и мој интимни доживљај уметности – но ипак многи књижевници размишљају другачије, и вероватно су паметнији: наградни конкурси су рекламе, а знамо да се данас све врти око видљивости, препознатљивости, „бренда“.

Сазнање да је неко дело награђено, сама по себи, заправо нема никакво значење. Требало би, пре него што се томе податку прида значај, знати ко га је наградио, због чега, и у каквој конкуренцији. Дакле, имати увид у компетенције жирија, детаљну критику дела, и садржај свих осталих романа који су процењени као слабији. Сматрам да би највећи број читалаца који читају и оне књиге које нису награђиване, изгубио поштовање већ при упознавању са компетенцијама жирија.

Срећом по бизнис, има још увек много конзумената који купују (само) награђиване књиге. Зато нам се оне упорно приказују у излозима са великим налепницама о награђености, попут ознаке „без глутена“ или „веган“ на пластицифираној јабуци. Пошто више нема поштовања, лауреат се неретко очекује са сладострасном заједљивошћу, осим када је, због важности и величине награђеног, ипак прагматичније прогутати ту кнедлу и честитати са сузом у оку. Реакција такође, зависи и од клановске припадности награђених и увређених.

И ми можемо да дискутујемо о томе да ли је свака конкретна књига награђена у Србији током последњих неколико деценија безвредна и протежирана мимо књижевног критеријума, да ли је сваки писац са добрим везама у „књижевним круговима“ уједно лош писац и лош човек. Можемо да умножавамо награде све док неку не добијемо, али све то је и даље учествовање у животу „књижевне сцене“, коју баш као и Јутјуб сцену
адолесцената, одржавају „драме“, новац и скандали.

Било би боље ући у замрачену библиотеку, проћи на прстима између полица, па искренуте главе прелетети погледом по непознатим насловима. Извући књигу најпривлачнијег наслова, прво је помирисати, па отворити, прелистати опрезно, да нам се не открије превише, и без знања о томе да ли је и када награђена, да ли је писац био лош или добар човек, са ким се дружио и коју је музику слушао, једноставно ући у свет књиге, остављајући овај, са свим његовим сујетама и галамама, баш тамо где му је место – у дубокој тами испод бескрајног пространства људског генија који изображава уметност.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: