Најбудаластија туга међу тугама: Најљепша пјесма Мике Антића о јесени!

Илустрација, фото: shutterstock
У ову ноћ, кад се магла у даљинама
згрушава и разлива,
кад нико и не покушава
да ми разуме у зеницама ове варнице,
нисам, ваљда, уобразио
да сам једини овако
луд и наиван, и диван,
диван као излог периферијске старинарнице
у коме има мина.
Ветре,
изволите само,
побацајте лишће у реку,
као деца своје распукле балоне.
Јесен је најбудаластија туга међу тугама.
Јесен је моја љубав
од пет зеленооких слова,
и лаж,
најдетињастија лаж,
од које сам до несвести рђав и добар.
Ветре,
шта нас двојица знамо,
можда у овом тренутку у све жуте вагоне
на неким далеким жутим пругама
улазе девојчице из наших жутих снова,
девојчице са косом жутом као раж.
Зашто би се,
иначе
све ово звало тако жутим именом: октобар?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:


STRPLJENJE I UPORNOST
DUDOVO LIŠĆE PRETVARA U SVILU.
Ljudi se postuju recima, a vole cutanjem.
svud se može
…………………………………………………
Svud se staje, svu se može, smo ne u iste kože
……………………………………………………..
Nemoj nikad da se vraćaš kad jednom u svet kreneš,
Nemoj nešto da mi petljaš, nemoj da mi hoćeš, nećeš,
…………………………………………………………
Opasno kao munja, opasno je kao metak,
Kad u tebi večno kunja i šunja se tvoj poečetak.