Najbudalastija tuga među tugama: Najljepša pjesma Mike Antića o jeseni!
Ilustracija, foto: shutterstock
U ovu noć, kad se magla u daljinama
zgrušava i razliva,
kad niko i ne pokušava
da mi razume u zenicama ove varnice,
nisam, valjda, uobrazio
da sam jedini ovako
lud i naivan, i divan,
divan kao izlog periferijske starinarnice
u kome ima mina.
Vetre,
izvolite samo,
pobacajte lišće u reku,
kao deca svoje raspukle balone.
Jesen je najbudalastija tuga među tugama.
Jesen je moja ljubav
od pet zelenookih slova,
i laž,
najdetinjastija laž,
od koje sam do nesvesti rđav i dobar.
Vetre,
šta nas dvojica znamo,
možda u ovom trenutku u sve žute vagone
na nekim dalekim žutim prugama
ulaze devojčice iz naših žutih snova,
devojčice sa kosom žutom kao raž.
Zašto bi se,
inače
sve ovo zvalo tako žutim imenom: oktobar?
STRPLJENJE I UPORNOST
DUDOVO LIŠĆE PRETVARA U SVILU.
Ljudi se postuju recima, a vole cutanjem.
svud se može
…………………………………………………
Svud se staje, svu se može, smo ne u iste kože
……………………………………………………..
Nemoj nikad da se vraćaš kad jednom u svet kreneš,
Nemoj nešto da mi petljaš, nemoj da mi hoćeš, nećeš,
…………………………………………………………
Opasno kao munja, opasno je kao metak,
Kad u tebi večno kunja i šunja se tvoj poečetak.