Најмлађа српска философкиња за ИН4С: Шкодљиви људи бирају шкодљиве узоре

Јана Шевкушић, ученица првог разреда Ужичке гимназије, најмлађи је аутор медитативне прозе представљен на овогодишњем Сајму књига у Београду. О овој необичној дјевојчици писали су медији широм регије, а њен књижевни првенац, књигу философских размишљања “Неозбиљно-преозбиљно”, увелико схватамо сасвим озбиљно. Јанина књига има преко 40 прича које су тематски подијељене у цјелине гдје говори о истини, искуству, прихватању, промјени, сновима, грешкама, могућностима… Цртице у Јаниној књизи критички говоре о школи која „униформише” њене вршњаке, одраслима, који само на ријечима заговарају искреност и објашњавају колико је тешко бити другачији.

Успјех најмлађе философкиње Сајма био је разлог да, у духу наслова њене књиге, поставимо Јани неозбиљно-најозбиљнија питања. Она је, одговарајући за ИН4С, казала да је почела да пише како би њен глас чуло што више људи, али и да је пишући откривала и обликовала нека своја увјерења. О утицајима средине на њене вршњаке Јана каже да шкодљиви људи бирају шкодљиве узоре, а да, на другој страни, њена књига не покушава да буде налик „лајф коучу“. У интервјуу за наш портал открива да је „Неозбиљно-преозбиљно“ намијенила већином управо одраслима, чија дјела некада, како каже, тешко толерише.

Да ли нам можеш описати своје задовољство писањем и да ли ти писање помаже да боље разумијеш себе?

– Искрено, писање је нешто што сам почела да радим како би мој глас чуло што више људи, али сам њиме на неки начин схватила и нека своја уверења. Заиста волим да пишем.

Да ли сматраш да у животу, јавном или приватном, твоја генерација има добре узоре? Колико је тешко, или можда лако, прозрети шта су праве вриједности?

– Сви смо ми негде одрастали под тим неким „шкодљивим“ утицајем. Шкодљиви људи бирају шкодљиве узоре. Праве вредности су оне које нама највише одговарају и такве треба пратити.

Шта мислиш – како то што пишеш утиче на твоје вршњаке? Да ли им твоја књига може послужити као водич у одрастању?

– Искрено не, зато што већина мојих вршњака не може ни да је разуме. Моја књига није у стилу „лајф коучева“ и не покушавам да форсирам своје мишљење ни над киме. Она је само збирка мојих тадашњих филозофских уверења која могу да се користе, а и не морају.

И многи одрасли су хвалили твоју књигу на Сајму. Да ли мислиш да она може бити корисна и одраслима, с обзиром на то да у њој износиш своја мишљења о могућностима, жељама, оригиналности, предрасудама, сновима, грешкама, површности, злу, љепоти, смрти…

– Књига је у већини и била намењена одраслима. Њом покушавам да сугеришем на њихова дела која ми је искрено некада и тешко да истолеришем. Они чине већину тог конзервативног друштва. Надам се да мојом књигом могу бар мало да схвате колико то што раде може да утиче на садашње генерације. Говорим генерално, не субјективно.

У књизи пишеш и о страху. Да ли се треба плашити страха? Или га једноставно прихватити и можда чак искористити у добру сврху?

– Страх је језив. Ужасно разорно оружје које изгледа да држи овај свет у привидном миру. Наравно да може да се користи у властите сврхе, али колико је то морално, то ви одлучите сами.

„Много пута ћеш пасти пре него што се попнеш на врх. Потруди се да ти падови не буду узалудни“, написала си на једном мјесту у књизи. Када су наше грешке узалудне, а када то нису?

– Када ми одлучимо да је време искоришћено на њих узалудно. Не верујем да је ишта што искусимо бесмислено и мислим да се не треба толико освртати на прошлост, али то је само моје искрено мишљење које је у великој мери субјективно и не бих желела да га на неки начин намећем другима.

На „Белој страни“ пишеш да налазиш дубину и реалност у црној боји, што не доживљаваш као песимизам. („Белина је обична и има је свуда. Ноћно небо је, на пример, мрачно и, по том вашем, негативно. Зашто онда само на њему сијају звезде?“) Твоја размишљања на „Белој страни“ подсјећају на тибетанску мудрост, према којој је човјеку најгоре кад му је све јасно и када нема шта да истражује. Да ли си сагласна са тим?

– Свиђа ми се то како сте ову страну протумачили на начин на који то нисам наменила, али сте ипак из ње нешто извукли. Поента је да се на примеру најмрачнијих душа примећује највећа светлост. Када на потпуно бео папир ставиш црну тачку сви ће да је примете и прозову за нешто што квари савршенство, а само савршенство по себи не би ни требало да постоји; и обрнуто, када на црн папир ставиш белу тачку, сви ће да одједном цене цео папир као да се његова боја одједном променила. Али да, слажем се са том тибетанском мудрошћу.

Шта значи „бити оригиналан“? Да ли је „бити другачији“ бреме или мисија?

– Сви смо ми другачији и посебни, само многи то и не желе да буду. Покушавала сам да истакнем како то и није тако лоше. И ружно паче је нашло своје јато.

Гдје живи љепота? Да ли је људско срце њен непресушни извор?

– Не знам. Сви виде лепоту на другачији начин. Можда ће неко у свему наћи лепоту. То је само мала искрица среће коју имамо част да посматрамо и да јој се дивимо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: