Најсјајнија војна побједа српске средњевјековне државе: Битка код Велбужда
1 min read
Приказ биткр код Велбужда
У ово време пре тачно 689 година одигравала се чувена битка код Велбужда (данашњег Ћустендила—што у преводу значи Константонова бања касније поневши име по српском велможи Константину Драгашу).
То је вероватно најсјајнија војна победа српске средњевековне државе, јер је наша војска у једном дану потпуно поразила Бугарско царство и од некада моћне државе практично је свела на српског вазала, а сама српска држава је постала најмоћнија балканска (а по некима и европска) сила.
Битка је отпочела изненадним и муњевитим српским нападом у суботу 28. јула 1330. у 7 сати изјутра.
Српске трупе је, након безуспешних преговора са Бугарима и одслужене Свете Литургије у задужбини краља Милутина у манастиру Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, предводио краљ Стефан Дечански (1322-1331), заједно са својим сином ”младим краљем” (тј. престолонаследником) Душаном, који је пристигао са својим трупама из престоног Скадра у Зети.
Трупе Бугарске царевине је са друге стране предводио цар Михајло III Шишман (1323-1330).
Повод за битку био је покушај краља Стефана Дечанског да предупреди спајање бугарске војске са ромејском на Вардару и њихов заједнички напад на Србију. Битка се окончала потпуном победом српске војске и погибијом Михајла Шишмана чије су трупе до ногу потучене.
У бици се нарочито истакао ”млади краљ” и престолонаследник Душан, пошто су трупе под његовом командом и он сам били кључ у погубљењу бугарског цара Михајла.
Директне последице битке била су мања територијална проширења Србије око Ниша према Софији и постављање малолетног сестрића српског краља Стефана Дечанског Јована Стефана (1330-1331) на бугарски престо.
Међутим, ова српска победа имала је далеко дубље последице. Њоме је у самом зачетку уништен ромејско-бугарски савез уперен против Србије, пошто је ромејски цар Андроник III (1328-1341) своју војску коју је требало да споји са бугарском, након вести о њеном поразу, окренуо на другу страну и напао Бугарску.
Њен исход доводи и до тога да се у Србији осећало незадовољство властеле владавином краља Стефана Дечанског и настојања да Душан стане на чело нестрпљиве властеле и покуша да обори оца са власти. Тако се на крају и десило.
Србија је након битке постала најмоћнија сила на Балканском полуострву и био јој је отворен пут ка освајању целокупне грчке Македоније.
Преузето са странице: Историја Срба
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Тако је Ђикане!!Нема се шта додати.Живио нам брате!!
Nije samo po nekima Srbija bila najveća sila toga doba, nego po onim najvišim autoritetim istorijske nauke evropskog kontinenta.( Ovdje treba naglasiti da jei tadašnja Bugarska bila takođe sila nad silama toga doba!)
Inače, najinspirativniji su potonji tekstovi aktuelnog njemačkog akademika Šipmana : „Antički, a onda i srednjevjekovni Srbi su SRŽ(!) evropske civilizacije „!
Posebno je dragocjen naučni rad njegovog kolege i saradnika u mnogobrojnim projektima, italijansko- njemačkog istoričara mlađe generacije, Kurta Griča, o superiornoj tehnologiji korišćenja rudnog bogatstva i preradi metala u Srbiji toga doba. Vrhunskoj “ industriji“ oružja i oklopa!
… Što će nešto kasnije da zadivi i persijske hroničare bitke kod Angore, kada su smotrili srpsku tešku konjicu pod vođstvom najčuvenijeg ratnika toga doba, despota Stefana Lazarevića.( Koji je plijenio na evropskim dvorovim svojom vanjštinom, jednako i obrazovanjem, ličnim šarmom i elokvencijom.)
Prvi put su tada viđeli bijele, srebrne oklopnike, još ih jeposebn zapanjilo što i konji pod njima biše pod oklopom!?
To je ona konjica koja će da probije lijevo krilo Tamerlanovo, da razbuca slonovsku vojsku pobratima mu Miranšaha Nepobjedivog, koga na zemlju bačiše strašni Srbi!
… Konjima na slonove!!!
Svijet to nikad gledao nije – zapisali su persijski hroničari : “ … ravnica i samo Nebo zadrhtaše pod naletom srpskih teških oklopnika“!
Ali nas je biva za vijeke podučila nordijsko -bečka istorijska škola, jedan grozan falsifikat i papazanija od istorije, po kojoj su Srbi ubogi dotepanci na Balkan od istorijskog juče!
Neznaveni Srbi!
Morao je eto i Natjanahu da nas, ima tome dvije godine, prisjeti, da nas opomene da smo se š njima sretali još prije dva milenija!!!Prijateljovali, kako reče! Srbi antički, oni Srbi za koje Šipman kaže da su “ srž evropske civilizacije“! Koji su se na Istok širili sve do Sirije i tamo sretali sa Semitima.
Pa kad čujem ova go*vna montenegrijska i njihove povjesničare i historike kako zaglabaju o „ropskim Srbima“, što ću drugo nego da bljunem!
Takvi mi.
Svakakvi, odnarođeni …
A ko sebe i svoju prošlost ne zna i ne poštuje, što bi ga pa ko drugi poštovao!?