Најстарији запис епске пјесме Срба јужне Италије из 1497.
1 min read
Српски витез / Мапа данашње Италије
На данашњи дан, 1852, рођен је Симо Матавуљ, српски писац из Далмације и први предсједник Удружења књижевника Србије. Матавуљ припада епохи реализма, а његова најпознатија дјела су роман „Бакоња фра Брне“ и приповијетка „Пилипенда“.
Према најстаријим записима, Срби из Црне Горе, Далмације и осталих српских земаља, су после Косовске битке у 14. вијеку, бјежећи пред најездом Турака нашли уточиште у покрајини Молизе, у Јужној Италији. Такође, Срби су живјели и у Абруцу, Авелину, Апулији и Калабрији. Само у покрајини Молизе је било девет српских насеља.
До 19. вијека становници само три насеља, Аквавива Колекроче, Сан Феличе и Монтемиро, су успјела да савладају све изазове и препреке времена, да задрже свијест да су Срби, и да сачувају српски језик и обичаје као што је „налагање божијег бадњака као завјет“.
У осталих шест насеља су изгубили српски језик, савладали језик своје нове домовине Италије, али без обзира на то имали су у глави своје српско поријекло.
Италијански песник Рођери де Пачијенца ди Нардо (Rogeri de Pacienza di Nardo), 1497. године је писао о групи српских избеглица који су напустили српску деспотовину и населили се у селу Ђола дел Коле, близу Барија.
Он је, чак, и именом и презименом побројао све који су том приликом учествовали као забављачи пред краљицом, па се тако помињу наша стара имена: Ратко, Милица, Вучета, Стана, Вукашин, Рашко, Ружа, Вук…
Слушајући те српске досељенике у околини Напуља, Пачијенца је створио најстарији познати запис српске народне епске поезије. Првог јуна 1497. године, у мјесту Ђоја дел Коле, пјесник је слушао пјевање на језику који му је био сасвим непознат и, искључиво се ослањајући на слух, саставио овакав запис:
Orauias natgradum smereuo nit core
nichiasce snime gouorithi nego Jamco
goiuoda gouorasce istmize molimtise
orle sidi maolonisce dastobogme
progouoru bigomte bratta zimaiu
pogi dosmederesche dasmole slauono
mo despostu damosposti istamice
smederesche Jacomi bopomoste
Jslaui dispot pusti Jsmederesche
tamice Jatechul napitati seruene
creucze turesche bellocatela vitescocha
Рођери де Пачијенца је ове стихове уврстио у свој спев „Balzino“, који је посветио напуљској краљици. Пјесму је открио академик Мирослав Пантић 1977. године и идентификовао ју је као бугарштицу, тј. пјесму дугог стиха од петнаест до шеснаест слогова. У пјесми је исказано стварно тамновање Сибињанина Јанка (Јаноша Хуњадија) у Смедеревској тврђави.
Реконструкција ове пјесме, академика Пантића, изгледа овако:
Орао се вијаше над градом Смедерoвом.
Ниткоре не ћаше с њиме говорити,
него Јанко војвода говораше из тамнице:
“Молим ти се, орле, сиди мало ниже
да с тобоме проговору: Богом те брата јимају
пођи до смедеревске господе да с’ моле
славному деспоту да м’ отпусти из тамнице смедеревске;
и ако ми Бог поможе и славни деспот пусти
из смедеревске тамнице, ја те ћу напитати
чрвене крвце туречке, белога тела витешкога.”
Упркос упорној хрватској пропаганди која пориче српску припадност Словена који су насељавали јужну Италију, а поготово која пориче српско поријекло становника Молизеа, и српском одрицању од свог цјелокупног националног бића, ова пјесма остаје као трајно свједочанство другачије историје од оне која нам се свакодневно намеће из ватиканске кухиње.
Осим тога, постоје и историјски записи који недвосмислено потврђују да су Словени који су тада насељавали то подручје били Срби.
Извор: Расен
Прочитајте још:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Kakav komunista. Šta sve napriča, dobro bilo u komunizmu. A komunizam je i dalje, sve njihovi na vlasti.
Идентитет и криза идентитета
Род, племе, колено. Реч, говор, мисао.
Идентитетска дезинтеграција, идентитетска асимилација, унијаћење, миграције, адаптација, верификација идентитета.
Бранислав Нушић је рекао да знање има границе, док их незнање нема.
Последњи ратни сукоби у Европи у 20. веку, на тлу бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије нису променили границе АВНОЈ-а, али су срушили границе између морала, истине и чињеница с једне стране и неистина и заблуда с друге. Грађани Југославије седамдесетих, осамдесетих година, па и пре, нису могли ни да слуте да ће Југославија у неко догледно време пропасти, да ће се југословенство показати као јалова замисао, да ће индустрија бити колективно подведена под стечај, да ће привредни гиганти тога доба – ИМТ, ИМР, ЕИ Ниш, ИМ Змај,Завод Црвена застава, Робна кућа Београд, Гоша, ПКБ, БЕКО, ПК Серво Михаљ,… убрзо доживети фијаско. И као што малопре поменути господин Нушић рече-знање има границе, док их незнање нема.
Средином 20. века, па до неке ’80. године 21. век је ишчекиван као неко
доба неслућеног прогреса.
Осамдесете године су биле увертира за деведесете године. Пад комунизма. И сам по себи то је дивно, али алтернатива је била вазалство.
И док су СР Србија и српски народ тонули у егзистенцијалне неприлике, тих осамдесетих година десило се нешто занимљиво,нешто што се наслућивало, чак и очекивало.
Брутално је деформисан концепт братства и јединства српског и хрватског народа, а самим тим је срушена стратегија мирног суживота. Трагедија је још већа када се има на уму да је „дух усташтва пуштен из боце“.
Када се говори о хрватском народу мора се признати да је он по пореклу етничког корпуса сасвим идентичан српском народу. Такође, треба приметити да су Срби вековима дотад били подвргнути насилној, егзистенционално нужној асимилацији, унијаћењу. Велике миграције српског живља са подручја Старе Херцеговине, Косова, Црне Горе, Метохије ка трговачком средишту Балкана – ка Далмацији,Кордуну, Лики од 14. до 19. века у ком је такође било Срба, биле су проузроковане породичним и племенским сукобима, лошим економским условима у завичају и пре свега терором Османске империје.
Међутим све има своју цену, па тако и промена средине. Неупитно је текао процес похрваћивања Срба , стапање је било руковођено из Ватикана/Рима, Беча и Будимпеште.
Значи да је суживот Хрвата и Срба историјски поприлично дуг, ако се
„суживотом“ као таквим могао и
назвати. Међутим, 20. век је донео неке нове прилике, после којих су Хрвати први пут у својој историји добили своју независну државу -и то на стратишту српских мученика, православних страдалника, али и Рома, Јевреја,… Реком Савом текла је српска крв. Модерни хрватски идентитет утемељен је за време Независне Државе Хрватске,базирајући се данас као и тада, али неформално на антиправослављу, антисрпству, антисловенству?!
Еклектицизам (од грч. ἐκλέγειν – изабрати) је филозофски приступ који се не држи ни једне ригидне парадигме постављених претпоставки или закључака, већ ствара вишеструке теорије како би стекао увид у феномен, или примењује само одређене теорије у одређеним случајевима. Еклектицизам сматра да се тражење истине не исцрпљује у једном филозофском систему. Појам потиче од грчке речи еклектикос, бирати најбоље. И поред писане историјске грађе, истраживачких радова, методичких анализа, српско порекло многих истакнутих људи са подручја данашње Републике Хрватске неоправдано је упитно и спорно из хрватског угла гледања.
Зашто су родом „Хрвати“ Никола Тесла, Влахо Буковац, Милутин Миланковић, Новак Ђоковић, Александар Ацо Аполонио, Валтазар Богишић , Иван Мештровић, Јосиф Руњанин, Рафо Марић, Синиша Михајловић, Петар фон Прерадовић, Николас Павловић, Константин Вучковић, Франо Кулишић, Иван Иво Војновић, Антонио Рендић Ивановић, Каролина Невенка Гоић Боројевић, Дум Иво Стојановић, Натко Нодило, Алехандро Едуардо Гојић Херез, Иво Ћипико, Вид Вукасовић Вулетић, Руђер Јосип Бошковић, Светозар Боројевић од Бојне, Иван Вучетић,Жан-Пол Лукшић Фонтбона, Раде Шербеџија,Невен Иван Илић Алварез, Милан витез Решетар, Естебан Антонио Скармета Враничић, Марија Каролина Ареги Паско Бабурица Шолетић, Петар Ернесто Драгићевић Кариола , Симеон Пишчевић,Божидар Божо Ђаја, Иван Џиво Гундулић, Алехандро Раул Спајић Торес,Саво Вулетић,Игњат Бакотић, Урош Тројановић,Луко Зоре, Лука Паскалис Примојевић, Сабина Фантони Камалић, Вукашин Лугоња, Паскоје Примојевић ,Роми Марија Шмит Црношија, Цесар Бијелић-Помареда, Габријел Борић Фонт,Јово Бердовић,Антун Матија Рељковић, Ингрид Антонијевић Хан,Матија Бан, Чедомил Лаушић Гласиновић , Лујо Војновић,Рикардо Антонио Мохамед Матијевић, Арсен Дедић, Карлос Гонзалес Јакшић, Јово Герун, Емилио Огњеновић, Педро Вушковић Браво, Иван Сезар Габрић,Михаил Милишић, Јефтимије Љубибратић,…?!
Зашто нису „Хрвати“ и Сава Јањић/ Драгутин Јањић,патријарх српски Павле/Гојко Стојчевић, Јосиф Рајачић, Јустин Јовановић /Јован Јовановић, Јован Рашковић, Милан Мандарић, Предраг Стојаковић,…
Реч је о Србима и људима српског и словенског порекла. Матични језик њих и /или њихових предака јесте српски, то јест српскохрватски макројезик.
(1)Срби и људи српског порекла;
сродности и суживот народа на Балкану и у расејању
„Важно је да један народ кроз све векове бројних искушења задржи свој урођени темперамент и своју традиционалну симболику. Срби су као мало ко у овом делу Европе у томе и успели.“
Франц Лист
Српски етнички корпус је нејединствен,хетероген,
географски разбацан, и културолошки богат.
Бројни Срби и људи српског порекла су према многим претежно хрватским изворима информација представљени као Хрвати, људи хрватског порекла,или људи који немају српско порекло.
Попис из 1846. године: 2 милиона 643 хиљаде Срба у Хрватској
На простору данашње Хрватске, овај германски картограф навео је да ту живи 836 хиљада Хрвата и 2 милиона 643 хиљаде Срба
Хајнрих Бенхаус, главни картограф Аустријског царства прије 176 година, тачније 1846. објавио је етнографску карту Аустријског цартства. На простору данашње Хрватске, овај германски картограф навео је да ту живи 836 хиљада Хрвата и 2 милиона 643 хиљаде Срба.
Картограф је врло прецизно без икаквих личних интереса навео колико на тој територији живи и ког становништва. Из овога се види да је на тлу тадашње Хрватске, Срба било три пута више у односу на Хрвате.
Овај етнографски податак, као и етнографску карту Европе из тог периода могу се наћу у трећем тому Енциклопедије Catena mundi III.
Следеће године, односно 1847. исти германски картограф објавио је етнографку карту Османског царства на тлу Европе. На простору данашње Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине живјело је „99%“ Срба.
На овај начин, велики картограф великог моћног Аустријског царства представио је етнографску слику Балкана.
Што се тиче бана Јосипа Јелачића током његове владавине био је познат његов став о „слоги и братинству” између Хрвата и Срба. Он то никада није доводио у питање. О томе сведочи и његов ћирилични проглас „Народу српском и српском у Троједној Краљевини Далмације, Хрватске и Славоније” у вези са својим именовањем за бана.
Шта се десило у ових 176. година, да се један народ који је био „најмногобројнији“ на простору Балкана толико асимилира?
Неки историчари сматрају да је Краљевина СХС, а касније Југославија била пројекат из кога су Срби изашли као најпораженији народ.
Након Краљевине СХС долази мрачни период НДХ-а и монструозна стратишта попут Јасеновца, где се „решава српско питање“ (једну трећину протерати, једну трећину покатуличити, а једну трећину убити).
Онда долазе и деведесете, а према попису становништва из 1991, последњем пре почетка рата, у Хрватској је живело 581.663 Срба. У периоду од 1991-1995. у Хрватској је у изганствно протерано близу 250.000 хиљада Срба, од којих према попису из 2005. године у избеглиштву живи њих 200.000.
Рачуница показује следеће од 2 милиона 643 хиљаде Срба из 1843. године, у Хрватској данас живи свега 186. 633 тј. 4,36 %.
За мање од 2 века један народ изгубио је близу 2 и по милиона становника, ако нису сви физички страдали , асимилацијом њиховни потомци који глорификују усташтво су свакако страдали духовно.
Симо Матавуљ је рођен у Шибенику 1852. године. Био је српски писац из Далмације и први председник Удружења књижевника Србије.Матавуљ припада епохи реализма а његова најпознатија дела су роман Бакоња фра Брне и приповетка Пилипенда.Био је један од петоро деце шибенског трговца Стевана Матавуља и Симеуне Матавуљ (рођене Трива). У Шибенику је завршио основну школу на италијанском и српском језику, као и нижу гимназију. Затим одлази у манастир Крупу код свога стрица, игумана Серафима, али, изгубивши вољу за манастирским животом, одлази у задарску учитељску школу, коју завршава 1871. године.
Матавуљ је био један од најобразованијих и „најевропскијих“ српских писаца.
До Матавуља, наши писци се развијају поглавито под утицајем руске, немачке и мађарске књижевности; од њега почиње и сасвим превлађује романски утицај, нарочито француски. Матавуљ је највише читао и преводио француске реалисте и натуралисте; на њиховим делима је развио укус и учио вештину писања. Нарочито је волео и читао Золу и Гија де Мопасана, и по њиховим узорима почео и сам писати. Он је од француских натуралиста научио да оштро, објективно и савесно посматра живот и потом уноси у дело. У својим „Биљешкама“ он то изрично вели и објашњава како он схвата француски књижевни реализам, који се не састоји у грубом копирању живота, већ је писцу дозвољено да преиначи детаље и складно повеже према вишем уметничком циљу у границама стварности. До њега, наши се писци никада нису сасвим отргли од романтичарских склоности; тек је Матавуљ потпун и чист реалиста. Он је у приповеци доследно спровео идеје европског књижевног реализма, трудећи се да хладно и објективно описује живот, без узбуђења и тенденција, увек на основи образаца из стварног живота. Тако је Матавуљ створио најбогатију и најразноврснију галерију националних типова, оштро и тачно извајаних према животу. Док су остали српски приповедачи
приказивали живот само у уском видику свога краја, Матавуљ описује разне српске крајеве и људе из разних друштвених слојева. Он описује Далмацију као и Црну Гору и Београд, сељаке и морнаре као и грађане и интелектуалце. Најбоља су му дела „Ускок“ и „Бакоња фра Брне“. У првом слика патријархални морал и витештво горштака из црногорског крша, а у другом приморске сељаке и фрањевце једног католичког манастира из Приморја, на основи личних утисака и успомена из свога ђаковања у манастиру. „Бакоња фра Брне“ је писан ведрим и добродушним хумором, са дискретном подругљивошћу према светим људима, но без сарказма и тенденција, слично поступку Анатола Франса, чија је дела ценио и кога је и лично познавао. То је његово најбоље дело, препуно хумора, живописности и проницљиве психологије. То је, уједно, и један од најбољих романа српске књижевности. Најпознатија његова приповетка је „Пилипенда“, која описује унијаћење Срба из Петровог поља у Далмацији.
Матавуљ се одликује оштрим и трезвеним посматрањем живота, способношћу да запази и одабере карактеристике лица и ситуација, да то каже занимљиво, неусиљено и једноставно. Он не измишља ни фабулу ни епизоде, нити их развија према сопственим афектима и расположењима. Лица и догађаје тражи у животу, управо у спољном животу, у ономе што је доступно чулним опажањима, и догађаје развија у границама животних могућности. Он је од француских натуралиста примио оно што се могло технички савладати и примити разумом, али код њега нема ни Золине трагике ни Мопасанова артизма. Због тога у његовим новелама нема поезије и дубљег и сложенијег унутрашњег живота, нема правог уметничког склада у целинама. Његовим делима оскудева машта и лиризам. Те своје недостатке, који су му сметали да постане писац шире публике, надокнадио је својим великим књижевним образовањем, које га је учинило популарним код књижевно образоване публике.
Унијати у Далмацији, или Гркокатолици у Далмацији, верска су заједница, која је постојала у 19. и 20. веку. Појавили су се 1832. године, а нестали углавном у насељима Кричке, Баљци и Врлика у Другом светском рату, вративши се у православну веру, а мањим делом преласком у римокатолике.
То су били Срби православци, који су склопили унију са Римокатоличком црквом и признали врховну власт Папе, чиме су изашли из оквира Српске православне цркве. Задржали су православне црквене обичаје, као што је крштавање с три прста, слављење славе, служење литургије на квасном хлебу, причешћење под оба вида, ношење браде и склапање брака код свештенства, иконостас у цркви и изостанак клупа за седење.
Унијаћење је спровођено уз потпору државе, тада Аустријског царства, а цар је лично финансирао изградњу верских објеката. Срби и Српска православна црква су то доживљали као насилан покушај покатоличења и затирања православног становништва Далмације, а Хрвати и Римокатоличка црква као „мирољубиво склапање заједништва две вере“ .
Први покушаји унијаћења православних Срба у Далмацији, догађали су се за време владавине Млетачке републике. У време Кандијског рата, 1648. године, велики број Срба православаца, предвођених епископом Епифанијем Стефановићем и калуђерима манастира Крке, пребегао је са турске на млетачку територију. Епифаније Стефановић је 1. новембра 1648. у Виру склопио унију, уз присуство капуцина Вартоломеја из Вероне. Стефановић је убрзо затим умро, а калуђери су се окренули против уније, тако да је она пропала.
Млетачка република је након Карловачког (1699) и Пожаревачког мира (1718) завладала читавом Далмацијом. Све православне Србе на том подручју је у црквеном погледу потчинила млетачком филаделфијском архиепископу. Тада је то био Мелетије Типалди, који је званично прихватио унију 1690. године. За покушај унијаћења православних Срба у Далмацији, послужио му је Никодим Бусовић, парох из Шибеника, којег је 24. јуна 1693. поставио за епископа далматинског. Према католичким изворима, Никодим Бусовић је још 4. септембра 1692. у Венецији исповедио католичку веру. Иако је његово хиротонисање од стране Типалдија изазвалу негодовање крчких калуђера и патријарха Арсенија III, патријарх га је ипак потврдио за епископа 1695. године. Након тога, Никодим Бусовић напушта унију и окреће се патријарху.
Након преласка Далмације у посед Аустријског царства, настављају се напори у постизању уније. Аустријско царство је већ дуго имало искуства са унијатима на својој територији. Покушај унијаћења у Далмацији, без успеха, одиграо се 1819. године, за вријеме далматинског епископа Венедикта Краљевића. Краљевић је у јесен 1818. отпутовао у Беч, где је боравио на позив аустријског цара Франца I. Тамо су га убедили да склопи унију са Римокатоличком црквом, па након његовог повратка следеће године, стижу четири унијатска учитеља из Галиције (Русини). Српски народ се побунио против тога и поднио жалбу митрополиту карловачком Стефану Стратимировићу, а овај аустријском цару. Пошто је све то било узалуд, на Духове 11. марта 1821. године, завереници су пуцали на Краљевићеве кочије. Том приликом је уместо Краљевића, који се није налазио у кочијама, погинуо унијатски учитељ каноник Ступницки, а касније је од задобијених рана преминуо и градски заповедник. Краљевић је након овог догађаја побегао у Задар, па у Италију, одакле се више никада није вратио.
etk ljuci italijani su srbi…srbija ima more aokean ima odavno…srbija do tokija…
@ruza veljova
Gluposti, u sto dijelova,
pise jedna ruza veljova…
SVE ŠTO JE IVANA NAPISALA U KOMENTARU ISPRED POTPISUJEM, JER SVE JE ISTINA. ALI UZALUD PRIČA I KUKANJE TREBA SE ORGANIZOVATI I BORITI NA STO NAČINA, NE ZA VLAST NE NA IZBORIMA TO JE SVE LAŽ DO LAŽI VEĆ ZA NAŠ NAROD ZA NAS SAME ZA NAŠU DECU AKO U NAMA NISU UMRLI KARAĐORĐE I PRINCIP MIHAJLO PUPIN I I VLADIKA NIKOLAJ.
Sve nam đabe Hrvati puno ulažu u pokatoličavanje i pohrvaćivanje Srba u Hrvatskoj i u svetu dok Srbija od davnina ne brine o našem narodu. Danas dok poslednji Srbi u Krajini i Hrvatskoj lagano izumiru bez struje, vode i puteva u XXI veku „predsednik“ Srbije umesto da brine o njima hvali se kako će dati Hrvatima Srbije i više no šta traže. Nije Srbija brinula o Srbima sa Žumberka pa su polagano postali Hrvati katolici, u Koruškoj među Hrvatima je dosta pokatoličenih Srba ali to Srbiju nije briga. Nema gde se naš narod ne tope jer nas vekovima vode budale i sluge zapada. Koliko nam je samo patnje i izgubljenih života doneo ludi kralj koji je hrvate i slovence zvao braćom na srpskoj mladosti i krvi stvorio im države da bi nam oni uvek kad mogu zabili nož u leđa. Ali na žalos Srbi iz toga nisu naučili ništa i dalje se gura po starome hrvati u Srbiji mašu šahovnicama a Srbi u Hrvatskoj niti pisnuti ne smiji ko je kriv?
По теби је двадесети век почео биолошким, а завршио се економским разарањем Србије само због лоше процене непријатеља да Србија брине и спремна је да штити колико може своју браћу ван Србије. Јави онда непријатељима како нас баш заболе за Србе ван београдског пашалука, да не страдамо више, а и они ће уштедети море пара.
@Ivana Bravo Ivana,ako dozvolite da dodam na vas sjajan tekst moje skromno sadasnje zapazanje .Srbiju ce preplaviti migranri.Mladi odlaze na zapad masovno.Hrvatska i Madjarska prave bedem.Nemacka vraca u Srbiju 600000 najgore ljude iz migrantskog korpusa.Zadrzavaju samo kvalifikovane i odabrane.Srbija dobija 9 milijardi para da „smesti „svoj novi narod i ubrizga vakcinu protiv bele kuge.Srbija ima prosek starosti 45 godina.Stizu oni sa 23.Iz Turske do leta stize ka eu jos 4 miliona.uglavnom Pakistanaca,Avganistanaca,Iranaca,najmanje Sirijaca kkoji su obrazovani.Dakle odlazak ce biti kao od 1458.Iz Hrvatske idu iz drugih razloga,i njih ceka ista sudbina.Ograde su prema Hrvatskoj i Madjarskoj samo kao onaj trn sto seljaci stavljaju na prelaz preko livade.Dakle i dalje vazi Velikasi proklete im dyse.
Nije lako biti najzapadniji pravoslavni narod koji je uvijek prvi na udaru Vatikana i u cije je srce zaboden osmanlijski noz na Kosmetu i u Bosni, a cija je sila zastitnica Rusija dosta skromnih mogucnosti i geografski daleko od nas. Pravo je cudo da mi pravoslavni Srbi uopste postojimo obzirom gdje zivimo i kakve smo ludosti pravili u.proslosti. Sadasnja vlast u Srbiji radi koliko moze, ali ne moze Vucic sve sam, bar smo 2012 zaustavili potpuno samounistenje.
Pohrvaćivanje srba je sprovela Srpska pravoslavna crkva kada je donijela dekret da su srbi samo oni koji su pravoslavne vjere, a muhamedanci i rimo-katolici ne mogu biti srbi! To je bilo negdje 1920-ih, istoričari će znati bolje.