Најтежи пацијенти често препуштени породици или напуштени

Најтежи пацијенти којима медицина више не може да помогне у Црној Гори углавном су препуштени службама патронаже или кућног лијечења, а најчешће породици којој је подједнако тешко као обољелом, пише данашња Побједа.

Иако се у многим земљама такви пацијенти смјештају у центре за палијативну његу како би им се омогућио достојанствен крај живота, овај вид збрињавања још није заживио у нашој земљи.

Увођење палијативне његе (приступ који побољшава квалитет живота обољелим од прогресивних болести као и њиховим породицама) планирано је у мастер плану развоја здравства за период од 2015. до 2020. године, међутим до сада по том питању није урађено ништа.

Из Министарства здравља Побједи нијесу одговорили да ли у том ресору разматрају оснивање центра за палијативну његу или одјељења у склопу болница на којима би били смјештени пацијенти у терминалној, односно завршној фази.

Интерниста на Клиници за онкологију и радиотерапију Сања Лекић за Побједу објашњава да палијативно збрињавање не обухвата само онколошке пацијенте већ све оне који имају неку прогресивну хроничну болест, а која ће у неком моменту довести до онеспособљавања, односно немогућности бриге о самом себи.

“По новим стандардима она почиње од тренутка постављања дијагнозе хроничне прогресивне болести, са циљем раније и ефикасније контроле симптома и побољшања квалитета живота за разлику од традиционалног схватања који је подразумијевао специфичну и свеобухватну његу пацијента у терминалној фази болести, на самом крају његовог живота”, казала је Лекић.

С обзиром на то да на Клиници за онкологију, али ни нигдје у Црној Гори не постоји посебно одјељење за палијативно збрињавање, према њеним ријечима, код нас се то рјешава тако што се пацијенти палијативно збрињавају преко изабраног доктора, патронажне службе како би примили терапију коју ординирају онколози или љекари осталих специјалности.

“Када дође до погоршања које захтијева хоспитализацију, у тим случајевима се хоспитализују на Клиници за онкологију”, наводи Лекић.

Те хоспитализације ради палијативне његе, како додаје, требало би да трају до 14 дана, с тим што се могу понављати у зависности од тога да ли се пацијенту може пружити нека медицинска помоћ у смислу његових тегоба.

“На Клиници за онкологију једна трећина пацијената недјељно буде за палијативно збрињавање. Иако немамо кревета посебно за њих, често излазимо у сусрет породицама како због социјалних, тако и финансијских разлога. Некада породица има малу дјецу, запослени су, па не могу да брину о таквом члану. Међутим, неријетко се дешава да породица не жели да брине о обољелом. Дешава се да спорадично њих четворо или петоро лежи дуже од мјесец”, истиче Лекић.

То је, према њеним ријечима, велико оптерећење за Клинику за онкологију, јер је неопходно обезбиједити простор за пацијенте којима је нужно лијечење и који могу да се излијече и продужи им се живот.

“Постоји добар дио таквих пацијената који су приоритетни јер њихова терапија је одређена тачно по протоколу одређен број дана. Неријетко се дешава да код нас леже и пацијенти који су из другог града и који могу бити смјештени у некој од општих болница”, казала је др Лекић, поручивши да би требало у свакој општој болници формирати одјељење за палијативно збрињавање.

Прочитајте још:

Отворен Музеј Епархије будимске у Сентандреји (ВИДЕО)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: