Најупешнији школски

Пише: Војин Калпачина

Писати о Ранку Крстајићу као школском је посебан изазов. Прво, ради се о мултиталентованом дурмиторцу, најбољем у генерацији неколицине изузетно обдарених у разним областима. Није хтео о њему да се говори као о легенди, што уважавам.
Рођен у подножју српског Олимпа, на изворишту српског језика опредељује га за изузетног литерату и сликара. Само Ђура Јакшић, Момо Капор и Ранко су у српској култури једнако или скоро једнако успешни у обе гране уметности. Нећу судити у чему је бољи, то нека кажу стручни за те области, али по мени он је скоро једнако успешан и као вајар. Тај тихи, ненаметљиви, скромни (али само понашањем) је крајње оригиналан у свему па и у својој ненаметљивости. Он није од оних који се гурају у лобистичке кругове због чега су га можда заобилазиле награде. Можда га је Господ чувао за оне најбоље, рецимо Ћоровићеву или Хатишериф кнеза Милоша. Ћоровићеву награду су добили само најбољи српски писци. Ушао је у друштво одабраних. Омиљени су му Достојевски и Рембрант. У његовим делима се препознаје највећи, поготову у делу психолошког.
Ко посећује промоције његових дела могао је све важно чути од Илије Марића, Марка Недића, Александре Жежељ, Паовице, Делића и других зналаца писане речи.
На тим промоцијама на Коларцу, Клубу књижевника, у Српској књижевној задрузи могле су се чути сјајне беседе од великих познавалаца писане речи о величини Ранковог дела. На тим вечерима јавља се само један проблем : зафали столица за седење, али и стојећи се може уживати у мудролијама изванредних књижевних критичара. Шта рећи о онима који су имали среће да присуствују промоцији књиге „Господар среће“ у Требињу која је добила Ћоровићеву награду. Ту су се чуле надахнуте беседе врхунских људи од пера.
Сада Ранка зову на све стране. Посебно је одушевљен позивом на Никшићке књижевне сусрете. Позвали су га после 30 година јер претходна власт није имала слуха за тако суптилне ствари.
У слободној Црној Гори све изгледа лепше и смисленије. Наравно, он се никада није политички експонирао, чврсто верујући у свој постојани став. Он је од оних уметника којима нико неће рушити споменике или мењати имена њихових улица. У Никшићу се осећао крајње узвишено пошто је ту завршио чувену никшићку гимназију, а ту му и мајка живи. Можете замислити какав уметнички врхунац доживљава на Видрованском извору.
Посебна епизода у његовом животу везана је за одлазак са братом Славом на ходочашће у Свету земљу. Том приликом су донели камен темељац за изградњу храма Св. Саве на Жабљаку под Дурмитором. Одобрење добијају од јерусалимског патријарха и града Јерусалима. Ранко сву заслугу за све то приписује Славу. Иначе, Славо је био председник Свесловенског фонда и носилац одликовања патријарха Московског, Украјинског и Српског. Нажалост, брат није доживео почетак изградње храма, мада Епископ будимљанско-никшићки Методије каже да је храм почео да се гради пре 600 година.
Ранку је тешко пао одлазак брата у вечност, који се иначе до смрти борио за српство, српско-руско пријатељство, православље, као и за добијање дозволе за изградњу храма. Тако сада ми градимо храм, а уствари више он гради нас. Невероватно, а уствари метафизички је логично да су се Ранко и Славо као деца играли на месту где сада ниче храм, јер кућа у којој су живели је била баш преко пута улице.
Почео је као јако млад да пише песме а поезија је најсавршенија књижевна форма. Он пише и савршене кратке приче, које су иначе, такође, изузетна литерарна форма. Године 1984. пише роман „Случај господина Асимова“ чији је уредник, рецензент и писац био велики Милорад Павић. Ретки су писци који првом књигом обезбеде највеће место у књижевности, а како рече Милорад Павић : „Фантастика у роману је слична оној која се налази у дубини дела Достојевског „. „Узалудна лепота“ и „Господар среће“ су такође ремек дела наше књижевности.
Одушевљава ме његов однос према завичају, Удружењу Дурмитораца, чијем угледу од првог дана перманентно доприноси. Он каже : „Дурмитор је географија моје душе, на најбољи начин промовишући постојбину Вука Караџића захваљујући му се што свој таленат може да искаже на најсавршенијем Вуковом језику. Од мноштва наших писаца истиче Новицу Тадића. У „Узвишеној лепоти“ највише се осећа утицај Достојевског, за кога Ранко каже да је океан.
Што се тиче приватног живота може се рећи да је имао доста успеха код жена, при чему многи кажу да су му више жена рекле да личи на Његоша, на шта он каже : „Свако поређење са владиком Његошем у било ком смислу је неумесно“.
Невероватна је прича о руском амбасадору Чепурину. Каква част му је по Божијем благослову припала да амбасадора најважније и по култури и по много чему другом највеће земље учи српском језику. Он је одлазио у Руску амбасаду и држао часове Чепуриновој жени и још неким дипломатама. Виталиј Чуркин је био са супругом на промоцији књиге „Узалудна лепота“ на Коларцу, као и на изложби слика у кући Ђуре Јакшића у Скадарлији. На изложбу је довео двојицу руских ветерана који су боравили у Беогтаду поводом обележавања Дана победе над фашизмом.
Свако Ранково дело и у области уметности и личном животу су својеврсни подвизи. Мене посебно импресионира Ранкова морална страна. Нисам чуо да за њега неко каже да ноје добар човек. Народ би рекао добричина, а глас народа је глас Бога. За Ранка је у основи свега Бог.
О томе да ли је бољи писац или сликар подељена су мишљења. Велики сликар Милан Туцовић каже да је Ранко бољи од њега. Апстрахујући моју пристрасност ипак морам рећи да сам одушевљен Ранковим сликама. Мени као русофилу највише се свиђа слика „Велики талас“ коју је поклонио Чепурину, при чему му објашњава да је велики камен уствари Русија а остало су таласи око тог стожера. Не зна се која је слика од које боља : Добри До, Долазак Исуса, Кањон, Галаксија Дурмитор, Битка на Вучјем долу, Минотаурус, Распеће, Молитва, Девојачко брдо…
Велика Исидора Секулић, обожаватељка Његоша, о ликовњацима каже да је Црна Гора „једно величанствено узбуркано камено море које се и јесте и није скаменило“. У Крстајићевим експонатима он отелотворује те феномене. Код Ранка је изражена сликарска способност и разумевање да сликајући оно чега нема да наслика као присутно, показиво, постојеће, материјализовано свим моћима које има боја : Он материјализује чак и визију, илузију, пуко сећање, сан, идеју, осећање…
Свака Крстајићева слика је сусрет са овом појавом и представља победу човека над временом и то је истина о тајни свега световног, истина о Времену. Овако је о Ранку говорио Жарко Видовић, а Радомир Мићуновић оригиналност у Ранковом делу назива „Ранкизам“.
После оваквих речи и мишљења незахвално је било шта више говорити о НАЈУСПЕШНИЈЕМ ШКОЛСКОМ.

СРЕЋНА НАША НОВА ГОДИНА!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: