Највећи пољски пjесник о Србима: Они дижу хришћанство још више, држе заклетву за светињу, боре се часним мачем

Највећи пољски песник Адам Мицкјевич у својим предавањима о циклусу косовских народних епских песама на Универзитету у Паризу, рекао је, између осталог да српски јунаци храброст држе за највећу врлину, заклетву и часну ријеч као најзначајнију светињу, боре се часним мачем и поштују жену као друга, мајку и сестру, за разлику од многих других друштава.

Рат, говорио је велики пјесник, за српски народ није као за дивље Американце – лов на људе. Срби, наглашавао је, поштују ратне заробљенике и не наслађују се над палих непријатељима.

Дио предавања великана пољског пјесништва на Универзитету у Паризу:

,,Једнако као грчки и словенски јунаци су обични људи, страствено наклоњени срџби, и надасве воле рат. Храброст сматрају као највећу врлину, поштују вјеру, воле обиље и раскош, често су насилници – али никад сурови.

Рат није за њих као за дивље Американце лов на људе. Напротив, они поштују међународна права, држе заклетву као светињу, часну ријеч, боре се часним мачем.

Њихов карактер диже хришћанство још више, ми не видимо у српском пјесништву нити страшну освету Грка, нити дивљаштво Тројанаца. Овдје влада веће човјештво, појединци поштују ратне заробљенике, не наслађују се над тјелесима палих непријатеља…

И други пол се једнако показује у свом благом расположењу. Човјек поштује жену као свог друга, као своју мајку и мајку своје дјеце. Нигдје се у српској поезији не налази оно презирање женског пола, које се може наћи у пјесничким творевинама образованијих, али и покваренијих друштава.“

Адам Мицкјевич (1798—1855) је, према мишљењу многих, не само највећи пољски пјесник, један од великих европских романтичарских интелектуалаца, већ и највећи духовни ауторитет, чије је свеукупно дјеловање било одлучујуће за формирање пољске колективне националне свијести.

У својим предавањима о словенској књижевности Мицкјевич је користио и примјере српске народне књижевности и трагедију „Обилић“ Симе Милутиновића Сарајлије.

Извор: Лазо М. Костић, Том 5, „Странци о српским народним песмама”, Књига II, (ЗИПС–СРС) Земун 2000, стр. 310 / Расен

Прочитајте још:

Елизабет Хил, професор са Кембриџа: Дух Косова и данас живи док подстиче људе да се не воде привременим и опортунистичким

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: