Најзначајније српске иконе и фреске

Пише: Драган Антић

Православне цркве широм свијета познате су по импозантном ентеријеру прије свега захваљујући својим фрескама и иконама које често одузимају дах. Оне осликавају Исуса Христа, Богородицу, друге светитеље, анђеле или друге догађаје везане за историју цркве и Свето писмо.

Уколико вас занима раскошна српска црквена умјетност, или само желите да уживате у љепоти њених најзначајнијих дјела, предлажемо вам да обиђете цркве и манастире у којима се чувају најзначајније фреске и иконе у Србији. А за оне који су посебно заинтересовани за црквену умјетност Србије, иконописање курс може бити одлична идеја.

Неке иконе и фреске у српским светињама представљају највеће благо средњевековне умјетности, и то не само у Србији, већ у читавом хришћанском свијету. У наставку текста сазнајте о којим умјетничким дјелима је ријеч.

Бели анђео

Српско сликарство имало је значајне представнике у свакој епохи, а неки од њих су заслужили своје мјесто у свјетској ликовној историји. Најљепше фреске из манастира и цркава Србије већ годинама су на листи УНЕСКО-ве свјетске баштине.

Једна од њих је и чувено ремек – дјело „Бели анђео”. Ова величанствена и узвишена фреска из цркве Вазнесења Христовог манастира Милешеве настала је још у 13. вијеку и од непознатих је аутора. Ово свето дјело, које представља сегмент композиције „Мироноснице на Христовом гробу”, у 16. вијеку пресликано је другом иконом и тако је било све до 20. вијека када је избрисана друга икона током рестаураторских и конзерваторских радова у цркви Вазнесења Христовог.

Фреска осликава архангела Гаврила који сједи на Христовом гробу обучен у бијели хитон, и без обзира на то из ког угла посматрате слику он ће вас гледати право у очи. Његов мистериозни поглед пореди се са загонетним осмјехом Мона Лизе.

„Бели анђео”, најпознатија српска фреска, била је дио видео снимка који је послат у свемир као представник културног наслеђа планете Земље.

Икона Богородице Тројеручице

Најзначајнија икона српског народа, и уједно најпоштованија у манастиру Хиландару, највећој српској светињи, јесте „Икона Богородице Тројеручице”.

Предање каже да је њен аутор апостол Лука, који се сматра најстаријим хришћанским сликаром. Посебно је значајна чињеница да ју је у Србију донио Свети Сава. Вјерује се да има исцелитељске моћи.

Ово пресвето дјело наше црквене умјетности је дуго чувано у дому Немањића, и преносило се са кољена на кољено. Крајем 14. вијека икона је прешла из двора цара Душана у Студеницу. Данас се чудотворна Богородица Тројеручица чува у Хиландару, а у Храму Светог Саве у Београду налази се једна од највјернијих копија ове свете иконе.

Пећка Богородица

Према хришћанском предању, икону „Пећка Богородица” насликао је Свети апостол Лука средином првог вијека (48. године), а у Србију ју је донио Свети Сава, као поклон од цариградског патријарха. По преносу патријаршије у Пећ тамо је прешла и ова икона.

Вјековима су се према овој чудотворној икони са поштовањем односили и припадници других националности, као што су Турци и Албанци. Православци и становници Пећи вјерују да је за њих ова икона учинила многа чуда – сачувала их од колере, чудотворила у пожарима, и била им утјеха у вријеме робовања.

Пресвета Богородица Чајничка – Дародарилица

Ова икона, која је позната и под називом „Чајничка Красница”, донета је у Србију још за вријеме Немањића. Међутим, своју локацију мијењала је у зависности од историјских околности. Из Манастира Бања је након пљачке Турака спашена и преко Лима пренесена је у Чајничку цркву.

Икону „Пресвета Богородица Чајинска – Дародарилица” је осликао Свети јеванђелиста Лука. На једној страни налази се лик Пресвете Богородице са Христом, а на другој лик Светог Јована Крститеља. Пред овом иконом кроз историју а и данас, утјеху траже сви људи, без обзира на вјероисповјест, православци, римокатолици, јевреји и муслимани.

Пресвета Богородица Бођанска

Икону „Пресвете Богородице Бођанске” осликао је јеромонах Василије 1578. године.

За њу кажу да је чудотворна у сваком смислу, да помаже људима који имају тјелесне бољке, пружа утјеху људима у великим проблемима, а помаже и паровима који су дуго без дјеце да добију бебу.

Период њених највећих чуда се везује за 18. вијек, а она је почела поново да чудотвори када су монаси из Ковиља обновили напуштени манастир.

Црквена умјетност заузима значајно мјесто у српској историји и култури. Ово су дјела која би и вјерници, али и љубитељи овог вида умјетности требало да виде ако им се укаже прилика. Чак и невјерници када их виде остану запрепашћени њиховом љепотом.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: