Након 15 година ‘независности’, јасно је да је Косово* било одскочна даска за империјалне циљеве НАТО-а

Слично Украјини, отцепљена покрајина Србије је вежба „поретка заснованог на правилима“, где су правила направљена за погодност западних сила

Дана 17. фебруара 2008, група „демократских лидера” које подржава САД, на челу са бившим терористом спонзорисаним од Запада, прогласила је независност отцепљене српске покрајине Косово и Метохија (њен пуни законски назив према уставу Србије).

У зениту „униполарног тренутка“ изгледало је тако једноставно, а косовски Албанци су „са сигурношћу чекали западно признање за своју државу упркос гневу који је њено отцепљење изазвало у Србији и упозорењима Русије о новим балканским немирима“, преноси Ројтерс.

Њихово поверење било је више него оправдано, пошто су 22 од 27 земаља ЕУ и 26 од 30 држава чланица НАТО-а на крају признале овај једнострани чин сецесије, повукавши многе друге мање, углавном зависне земље од Запада да следе свој пример. Резолуција 1244 Савета безбедности УН, према којој покрајина остаје аутономна покрајина Србије до међусобно договореног коначног решења, игнорисана је, као што су игнорисани УН и међународно право у пролеће 1999. године, када се НАТО једнострано ангажовао у 78-дневна кампања бомбардовања Савезне Републике Југославије, под познатим изговором заштите „демократије, људских права и владавине права“. То је резултирало војном окупацијом покрајине од стране НАТО-а која траје до данас.

Случај „независног Косова“ је на много начина савршено отелотворење „поретка заснованог на правилима“ после хладног рата Запада. За разлику од међународног права, које произилази из Повеље УН-а и бројних универзално прихваћених споразума и споразума након Другог светског рата, „поретак заснован на правилима“ је скоро све оно што његови пропагатори сматрају да је у складу са њиховим политичким интересима ду јоур. Како је рекао руски министар спољних послова Сергеј Лавров, ова „правила“ се „креирају од нуле за сваки појединачни случај“. Они су написани у уском кругу западних земаља и означени као коначна истина.“

У случају Косова и Метохије, „правила” је требало да буду прилагођена амбицијама униполарног хегемона и његових вазала. Ово је представљало основу неуспелог покушаја колективног Запада да ову инстанцу прогласи суи генерис, односно јединственом и неупоредивом са било којим другим случајем, како би се спречило да је други називају преседаном – Јужна Осетија, Абхазија, Крим, Донбас, и Херсонска и Запорошка област, између осталих, молиле су да се разликују. И, не, првобитни циљ овог јединственог „успостављања владавине“ није био да се заштити „демократија, људска права и владавина права“ у српској историјској покрајини, у којој се налази не само место легендарне Косовске битке 1389. једина битка у којој је страдао османски султан, али и стотине српских православних средњовековних цркава и манастира. Прави интерес САД био је много већи и мање благонаклон. И то је откривено у документу који су сећали западни мејнстрим медији, писму из маја 2000. тадашњем немачком канцелару Герхарду Шредеру Вилија Вимера, члана немачког Бундестага и потпредседника Парламентарне скупштине ОЕБС-а.

Вимерово писмо садржи опис безбедносне конференције којој је присуствовао у главном граду Словачке Братислави, а коју су заједно организовали Стејт департмент САД и Амерички институт за предузетништво (АЕИ), истраживачки центар са седиштем у Вашингтону. Списак учесника и дневни ред су се некада могли наћи на веб страници АЕИ-а, али више нису доступни у време писања. Скоро све информације које су данас доступне о томе потичу са Вимеровог налога. Према његовим речима, конференција не само да је разоткрила праве узроке бруталног напада НАТО-а на Југославију и каснију окупацију Косова и Метохије, већ и сврху даљег проширења НАТО-а ка границама Русије, и, што је најважније, са аспекта глобалне безбедности. , циљ САД да поткопа међународни правни поредак као део свог тежње за глобалном доминацијом. У суштини, Вимеров извештај је открио израдио злочиначки план који је свет довео на ивицу глобалног, вероватно нуклеарног, сукоба.

Према речима високих америчких званичника на конференцији, које је навео Вимер, Југославија је бомбардована „како би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера током Другог светског рата“, када није успео да тамо стационира америчке трупе. Наравно, како је забележио Вимер, нико на конференцији није оспорио тврдњу да је, ангажовањем у бомбардовању једне суверене земље, „НАТО прекршио сва међународна правила, а посебно све релевантне одредбе међународног права“. Штавише, унилатерална интервенција НАТО-а ван његовог правног домена представљала је намерни „преседан, на који се позива било ко у било које време“ и „многи други“ у будућности.

Крајњи империјални циљеви били су јасно наведени: „Обновити територијалну ситуацију на простору између Балтичког мора и Анадолије каква је постојала за време Римског царства, у време његове највеће моћи и највећег територијалног проширења. Из тог разлога, Пољска мора бити окружена на северу и југу са демократским суседним државама, док Румунија и Бугарска треба да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно у циљу обезбеђивања несметаног војног присуства САД) мора бити трајно искључена из европског развоја. Северно од Пољске мора се успоставити потпуна контрола над приступом Санкт Петербурга Балтичком мору. У свим процесима, права народа на самоопредељење треба да буду фаворизована у односу на све друге одредбе или правила међународног права.”

Укратко, трагедија која се данас одвија у Украјини може се јасно пратити уназад до гажења међународног права од стране НАТО-а у случају Косова и „победоносног“ Запада у изградњи новог („заснованог на правилима“) поретка ширењем свог војног савеза све до граница Русије. Ако бисмо применили Нирнбершке принципе међународног права формулисане Резолуцијом 177 Генералне скупштине УН на основу суђења за ратне злочине нациста после Другог светског рата, доносиоци одлука у НАТО-у имали би веома добре шансе да буду проглашени кривима за злочине против мира. : „(и) Планирање, припрема, покретање или вођење агресорског рата или рата којим се крше међународни уговори, споразуми или уверавања,“ и „(ии) Учешће у заједничком плану или завери за постизање било ког дела поменута под (и).“

Другим речима, међународно право је незгодно за данашњи колективни Запад не само из практичних већ из правних и моралних разлога. Да не говоримо о очигледним историјским паралелама са претходним милитаристичким покушајем формирања „новог поретка“ који је завршио у берлинском бункеру након што су десетине милиона живота угашене. Вимерова (скоро) заборављена преписка је оптужница далеко дубља од тренутног брака колективног Запада из интереса са кијевским неонацистичким елементом.

Међутим, чак и док украјинска криза наставља да ескалира, нова Косовска битка је далеко од краја. Јер, 15 година касније, колективни Запад још увек није успео да пронађе политичког саучесника у Београду спремног да му да ретроактивну амнестију признавањем „независног Косова“ и/или пристанком на његово чланство у УН. Зато, иако тврдоглаво настављају са најновијим Дранг нацх Остен на војном плану, западне силе удвостручују свој дипломатски притисак на Србију, која не само да одбија да формално призна сопствено распарчавање, већ и да се придружи илегалном санкције Русији. Најновији трик, неформално назван француско-немачки план, јесте покушај да се Србија натера да призна државност своје покрајине у свему осим по имену, у замену за магловита обећања о финансијској помоћи и (далеко) будућем чланству у ЕУ. Као резултат тога, тренутни јуриш западних дипломата на Београд је само нешто мање интензиван од паралелног прилива западних плаћеника у Кијев.

Проблем за колективни Запад је што, упркос његовом интензивном, вишедеценијском притиску, значајним улагањима у српски медијски и невладин сектор, и претњама поновне међународне изолације, српско народно мњење остаје тврдоглаво у зависно настројен. Према недавном извештају лондонског друштва Хенри Џексон, 53,3% грађана Србије жели да њихова земља остане неутрална у украјинском сукобу (са још 35,8% подржава отворено проруски став), док 78,7% противе се санкцијама Русији, а 54,1% сматра да Србија треба да се ослони прво на Русију када је реч о спољној политици (за разлику од 22,6% који се опредељују за ослањање на ЕУ). Штавише, ЕУ је дефинитивно изгубила сјај, са 44,3% испитаника који су рекли да би „дефинитивно” или „вероватно” гласали против чланства у ЕУ (за разлику од 38,1% спремних да гласају за) ако би референдум био одржан сутра. Коначно, према недавно објављеној независној српској анкети, 79,2% се противи чланству у ЕУ као „награди“ за признавање независности Косова.

Стога се може тврдити да је, баш као што је Хитлеров марш на Рајнску област разбио светски поредак после Првог светског рата, ничим изазван напад НАТО-а на Југославију 1999. био је намеран потез да се уништи постхладноратовски поредак, док је западом инспирисана декларација о Независност Косова пре 15 година била је покушај легитимисања новог поретка „заснованог на правилима“, који сада достиже своју ружну кулминацију у Украјини. И, ако идемо мало даље, као што би покушај новог поретка могао да се сусреће са својим војним Стаљинградом у Украјини, могао би се сусрести са својим дипломатским Стаљинградом на Косову, много пре 20. годишњице наводне независности те окупиране територије.

Извор: РТ

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: