Након одлуке аустралијских власти да Фејсбук и Гугл плаћају медијима за објављивање вијести: Да ли је наша Аустралија тамо предалеко

Пише: Мелиха Мели Рамусовић, експерткиња у области масовних комуникација

Аустралијски закон сматра се преседаном за сличне легислативе и у другим земљама, чији би циљ био обавезивање технолошких гиганата да медијима плаћају објављивање њиховог садржаја. Не треба очекивати да ће та борба за права традиционалних медија, али посредно и за одбрану демократије и суверенитета бити лака.

Манипулација истином и интересно мотивисано цензурисање комплетне истине није ништа ново. Фашизам и деведесете на Балкану показале су нам далекосежне посљедице успјешне валоризације ‘алтернативних чињеница’. Оно што је ново је брзина, домет и моментална свеприсутност фиктивне фабриковане стварности коју доноси експанзија дигиталне, интернет, мобилне комуникације.

Као генерално и сви други глобални трендови, лажне вијести и фабрикације истине, као антихерој нашег доба, не погађају све једнако.

За разлику од друштава попут оних на Балкану која само подржавају представу демократије, без њеног суштинског прихватања, традиционална демократска друштва баштине и чувају изворе информација са чијом перспективом и анализом не морају сви бити сагласни, али генерално, са мање или више ентузијазма, сви прихватају реалност изнесених чињеница. Традиционални и утицајни медијски брендови у оваквим друштвима истинитост информација сматрају својом најбитнијом вриједношћу, тржишном и професионалном. И поред свих изазова растућих популизама и демагогија, такви медији ипак и данас постављају базу за представљање и тумачење стварности, као и границе простирања тог представљања и могућих тумачења.

Начин на који је влада Аустралије ушла у окршај са технолошким гигантима попут (Фејсбука) и (Гугла), свједочи управо о високој свјести о опасностима које су иманентне пролиферацији друштвених мрежа и свеприсутној дигитализацији друштва и живота. Али и о битности медија којима је истинита информација сврха постојања, а тек онда информација је и бизнис.

Гугл и Фејсбук након иницијативе аустралијске владе мораће да плаћају медијима за вијести које објављују на својим платформама у тој земљи. Иако није успјела првобитна инцијатива аустралијског парламента, да се технолошки гиганти законом обавежу да плаћају медијима за информације које преносе, де фацто то је ипак случај, јер су се Гугл и Фејсбук, ипак обавезали да плаћају значајне износе аустралијским медијским кућама.

Аустралијски закон сматра се преседаном за сличне легислативе и у другим земљама, чији би циљ био обавезивања технолошких гиганата да медијима плаћају објављивање њиховог садржаја. Не треба очекивати да ће та борба за права традиционалних медија, али посредно и за одбрану демократије и суверинитета бити лака. Фејсбук је у једном тренутку у току спора са властима у Аустралији обуставио објављивање информативних садржаја на својој платформи. Након компромисног рјешења, чули смо и најаву оснивача Фејсбука Марка Зукерберга (Марк Зуцкерберг) да ова компанија планира у наредном периоду милијарде долара инвестиција у производњу медијских садржаја.

Оваквим одлукама које штите интересе традиционалних медија у односима са Фејсбуком и Гуглом влада Аустралије послала је јасну поруку да се сувереност данас све више брани онлајн (онлине) , у виртуелном свијету интернета и друштвених мрежа, који је сада постао стварност. Схвативши тај оксиморон, Аустралија је схватила да је њена сувереност условна и све више формална уколико не регулише мјесто на којем се стварност перципира, али и кроз ту перцепцију и ствара. Штитећи интересе својих медија, та држава штити и интересе својих грађана да слободно формирају суд о реалности у којој се налазе.Јер, економски ослабљени традиционални медији , све теже су могли да, са одговорним и на чињеницама базираним информацијама, парирају дезинформацијама и неподношљивој лакоћи теорија завјере, ставова и политичких интереса на мрежама и интернету генерално.

Афера у којој је откривено у којој је мјери технолошка компанија за анализу података Кембриџ аналитика искористила Фејсбук за психолошку манипулацију и злоупотребу података и колико је утицала на избор ДоналдаТрампа за предсједника САД, као и на исход и референдума о Брегзиту, показала је у којој мјери су слобода и сувереност угрожени у онлајн простору. Фејсбук је, подсјећамо, у марту 2018. признао да је „Кембриџ аналитика“ имала приступ личним подацима 87 милиона људи. Та фирма је прикупљала податке корисника Фејсбука како би пласирањем индивидуално циљаног садржаја сваком понаособ, утицала на њихово мишљење, те и на исход избора.

За разлику од Аустралије, у друштвима која тек увјежбавају демократију, такви корективни још не постоје. Ту врхунска вриједност медија није повјерење и вјеродостојност информација, већ умијеће и далекосежност манипулације схватањем стварности. Најутицајнији медији у таквим срединама најчешће нису они којима је истина интерес и тиме значајно доприносе или омогућавају лакше, брже и далекеосежније ширење лажних информација.

Није зато случајно ни да је баш наш регион добио репутацију ефикасног центра за производњу интернет медија које шире лажне вијести и да тако неки нови сајбер клинци у Македонији успјевају да утичу на мишљење гласача у САД-у.

Али, Пандорина кутија ипак чува наду на крају. У истој мјери у којој савремене комуникацијске технологије појачавају негативне аспекте једног друштва, па тиме и ширење лажних вијести и манипулисаних представа стварности , оне могу , ако се правилно користе , јачати домет и ефикасност позитивних вриједности друштва. Да би се то десило, потребно је институцијијама које раде на успостављању правих друштвених вриједности наћи адекватни облик постојања у интернет свијету ( наравно, прво треба уопште да постоје такве институције ).

Јер, нове генерације нису антиестаблишмент само зато што им елита и традиционални системи све мање пружају шансу за достојанственим животом, већ и зато што су традиционални системи и вриједности врло често изгубљени у преводу или непостојећи у интернет свијету који је за младе (али све чешчће и за оне мање младе) све мање виртуелан а све више реалан.

Као што је давно речено, технологије саме по себи нијесу ни добре ни лоше, добар је или лош начин на који их користимо. Зато да би истина и права информација данас у нашим транзиционим друштвима имала шансу да опстане , потребно је за почетак овладати вјештинама комуникације у новим медијима и друштвеним мрежама , које у суштини постају доминантни медиј комуникације и акције као што нам је то показало и арапско прољеће али и актуелна дешавања у региону која се путем друштвених мрежа и канала yоутубе пробијају до свијести нације ушушкане у (не)стварности алтернативних чињеница традиционалних медија. И изнад свега потребно их је регулисати суверено чувајући слободу говора, али и саму сувереност.

Овај чланак је дио пројеката “Јачање медијских стандарда”, које Институт за медије спроводи уз подршку Националног фонда за демократију из САД-а. Ставови изречени у овом тексту искључива су одговорност Института за медије и аутора и ни на који начин не одражавају ставове донатора пројекта.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: