Нападе експлозивом третирати као тероризам

Осим иницијативе да се криминални кланови прогласе терористичким групама, хитно би требало радити на измјени закона у дијелу квалификације кривичних дјела, гдје би се опасне експлозије могле третирати као териристички акти, а не као до сада, као у највећем броју случајева изазивање опште опасности.

То сматрају многи саговорници Портала РТЦГ чија имовина или су они сами били мете таквих напада, од којих у Беранама скоро ниједан да није расвијетљен за последњих двадесет пет година.

Приватни аутомобил инспектора криминалистике у ЦБ Беране Горана Пешића, данас пензионера, „голф 2“ претворен је у гомилу гвожђа, али само срећон нико није страдао иако је аутомобил био паркиран практично у жем центру града.

Од детонације су попуцала стакла на двије сусједне зграде, које дијели само уска улица и мјесто за паркинг испред једне и друге зграде.

Експлозив је највјероватније био постављен испод мјеста сувозача. О колико јаком експлозиву се радило говори чињеница да је аутомобилски под потпуно пробијен у пречнику од преко пола метра, а унутрашњост читавог аутомобила изгледала је језиво, као згужвана. У асфалту, испод, остао је кратер пречника двадесет и дубине шест центиметара.

Осим овог и сви пријашњи случајеви подметања експлозива полицијским службеницима или другим грађанима Берана, остали су до сада нерасвијетљени.

Тако никада није ријешено ко је крајем деведесетих година подметнуо експлозив под “рено 4” тадашњег командира Центра безбједности Драгана Шћепановића. Никаквог трага ни одговора до данас.

Трага ни одговора нема ни у много бруталнијем случају експлозије, двије-три године касније, средином јануара 2002. године, када је миниран стан тадашњег начелника ЦБ Беране Драгана Мазића, данас такође пензионера, а само пуком срећом нико нико од породице Мазић није страдао.

Нерасвијетљено је остало и ко је и због чега поставио експлозив под џип још једног беранског начелника, Нова Вељића, испред зграде у којој је тада становао. Вељућу су паљени аутомобили и након одласка у пензију, што, такође, никада није расвијетљено.

Од тих времена догодио се велики број подметања експлозива и паљења аутомобила, које је тешко и набројати, а који полако падају у заборав.

Од оних, релативно скоријих случајева, до данас није расвијетљено ко је запалио два аутомобиле тадашњег командира за саобраћај у овом граду Данка Јелића. Његов и аутомобил његове супруге били су паркирани један до другог испред зграде гдје станују, практично у центру града.

Остало је нерасвијетљено и ко је подметнуо пожар на приватном аутомобилу испекторке у одјељењу за дроге Маријане Радованић, такође у центру града. Радованић је недуго затим напустила полицијски посао и прешла у адвокатуру.

Добро упућен полицијски службеник објашњава да су подметања пожара под аутомобиле и другу имовину кривична дјела која су врло тешка за откривање.

“Тачно је да форензика напредује и да се долази до неких трагова до којих се раније није могло доћи. Али, све вам говори чињеница да од свих побројаних случајева подметања пожара у Беранама, ни један није расвијетљен”, казао је тај службеник.

Он објашњава и да се за подметање пожара обично “ангажују” ситнији деликвенти, који су за мале паре спремни да почине и много тежа кривична дјела. Наручиоци, односно налогодавци, остају још дубље у сјенци никада разјашњених случајева.

Ако већ не могу расвијетлити тероростичке акте у виду подметања експлозива, или паљења аутомобила својим службеницима, како очекивати да се расвијетле експлозије и паљевине код обичних грађана.

Читав фељтон не би био довољан да се до детаља опишу и поброје сви случајеви експлозија и подметања пожара само у Беранама у посљедњих двије деценије.

Већ је заборављен велики пожар на два комби возила спортског Рукометног клуба 2003. која су била паркирана у дворишту куће тренера Веска Ракетића, иако се штета мјери десетинама хиљада еура. Да је пожар подметнут, одавно нема никакве дилеме.

У подметнутом пожару изгорјела је фабрика за прераду дрвета породице Јанковић, један козметички салон, затим аутомобил једне службенице Завода за запошљавање, једног љекара, једног медицинскох техничара из Хитне помоћи, аутомобил власнице једне приватне апотеке, и ко зна још колико других. Заборав покрива и случај стравичне експлозије и рушења куће браће Мартиновић у центру Берана крајем јануара 2001. године, када је страдало чак шест особа.

„Ако ово последње није био терористички акт, а шта је онда тероризам. И сви други случајеви подметања пластичног експлозива или тротила, којих је било више, као онај када је у једном локалу у приземљу солитера, такође у центру града, уништено десетак аутомобила паркираних у близини и само срећом нико није страдао, како третирарати него као тероризам“, пита један од саговорника Портала РТЦГ.

Овај саговорник сматра да би се у случајевима третирања тих дјела као теристичких аката са много више озбиљности прилазило њиховом рјешавању, и не би један од окривљених за подметање експлозије у кући браће Мартиновић био осуђен и одлежао свега петнаест година затвора за учествовање у терористичком случају у којем је страдало шест особа.

Извор: РТЦГ

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: