ИН4С

ИН4С портал

Напредни клуб: Анализа безбједносне ситуације на Балкану

1 min read

Удружење грађана Напредни клуб објавило је нову анализу, рађену са циљем да се сагледају кључни процеси који се тренутно одвијају на Балканском полуострву и да се укаже на токове и последице актуелних дешавања по Србију и регион.

Како истичу у Клубу, анализу је неопходно урадити услед одсуства било какве јавне и јасне политике или става Србије и њених кључних националних институција поводом актуелних дешавања.

„Низ актуелних процеса у региону – од државне кризе у Македонији, преко све јачег албанског сепаратизма, уласка Црне Горе у НАТО, настављеног притиска на Републику Српску и претња трке у наоружању и стварања нових оружаних сила у региону захтева анализу и заузимање става“, наводе они, наглашавајући да ниједна установа или организација из Србије или иностранства није финансирала нити на било који други начин помогла објављивање овог документа.

Кључни процеси, тенденције и околности

У региону тренутно постоји неколико процеса који значајно оптерећују односе међу земљама и стављају Србију у посебно неповољан положај. Ти догађаји су: албански национализам на Косову и Метохији (КиМ) и у Македонији; парламентарна и политичка криза у Македонији; сукоби ентитета у Босни и Херцеговини; политичке, економске и безбедносне тензије на релацији Београд-Загреб (укључујући и питање наоружавања); негодовање српске популације у региону око уласка Црне Горе у НАТО; политичка и економска нестабилност у Хрватској. Овоме би требало придодати и присуство и транзит миграната/избеглица са Блиског истока као и јачање исламизма и ауторитаризма у Турској – наведено је у анализи Напредног клуба.

Како истичу, циљ актуелне кризе у Македонији је да се ова држава доведе у ситуацију из које је могуће изаћи само њеним распадом.

„Разбијењем словенских, православних држава САД и НАТО не сузбијају утицај Руске Федерације која ионако није војно, економски ни политички значајније присутна у региону“, кажу они.

Притисак САД и ЕУ на Републику Српску

„Притисак САД и ЕУ на Републику Српску (РС) је за сада повремен и непотпун. Разлог за то пре свега је садржан у чињеници да је отворено хрватско питање. Унутрашњи проблеми у РС ће пре или касније довести до кризе коју ће САД и ЕУ искористити да би покушали да остваре гашење српске државе и асимилацију српског народа“, наводи се у документу.

Међународна перцепција Србије као „руског играча“, према оцјени НК, ставља је у неповољан положај у очима западног дијела међународне јавности, а Србија и српска популација у региону се директно суочавају са отвореним пријетњама ратом.

„Наоружавање Хрватске, улазак Црне Горе у НАТО и најаве формирања ‘косовске војске’ прете да увуку Србију у трку у наоружању која би имала негативне последице по српску економију и економски амбијент у региону. Албански национализам је тренутно највећа претња за безбедност у региону и захтева темељну анализу и стратегију Србије“, истичу у НК.

Црна Гора

„У Црној Гори Срби чине већи проценат становништва него Албанци у Македонији. Притом они у погледу језичког и културног идентитета чине апсолутну већину тамошњег становништва. Ипак, Срби не само да не уживају равноправност у политичком погледу, већ су жртве асимилације и прогона црногорских власти. Пријем Црне Горе у НАТО не само да је непотребан, будући да је регион миран, стабилан и да међу суседним државама само Србија није чланица НАТО или под окупацијом његових војски. Ступање у НАТО извршено је захваљујући нејасној парламентарној већини, у условима бојкота парламента“, истиче се у документу Напредног клуба.

Према наведеним ријечима, премијер и изабрани предсједник републике Србије, Александар Вучић, истакао је да се Србија неће мијешати у унутрашње ствари Црне Горе, односно да ће наставити добру сарадњу са том земљом. Уз то, наводи НК, истакао је како улазак Црне Горе у НАТО алијансу не може утицати лоше на односе двије државе, нити на односе у региону.

Нејасан циљ САД и НАТО

„Циљ САД и НАТО је прилично нејасан. Разбијењем словенских, православних држава оне не сузбијају утицај Руске Федерације која ионако није војно, економски ни политички значајније присутна у региону. Чини се као да је ово некакво ‘споредно ратиште’ већег сукоба у коме нижи функционери покушавају да се докажу и постигну промену фокуса сукоба. Чињеница је и да политика САД лута, а да су њени креатори на терену углавном изабраници претходне администрације“, наводи се у анализи Напредног клуба.

Однос Србије према Србима у региону

„Српска влада нема трајну и јасну политику према заграничном српском народу и региону. Иако ужива непримерену подршку председника РС на изборима, Србија га није подржала око референдума о Дану републике, односа према злоупотреби ратних злочина или нелегалној ревизији тужбе против Србије. Још је гора ситуација са Црном Гором. Тамошњи режим ужива пуну подршку власти у Србији“, наглашавају у НК.

Они указују на то да на Косову и Метохији, званична Србија, упркос гласном негодовању, постепено попушта пред захтјевима ЕУ који у суштини не пружају простор за компромис око било ког отвореног питања, сводећи односе Београда и Приштине на проблеме између двије независне државе.

У погледу заштите права српске мањине, улазак Црне Горе у НАТО маја мјесеца мањиће ефективност настојања да се поправи положај српске заједнице у тој земљи, сматрају они.

„У безбедносном смислу за Србију је посебно отежавајућа околност што је територијално окружена земљама које су чланице НАТО или имају присуство НАТО војске на својој територији или су у поодмаклој фази приступања НАТО. Будући да није чланица ове организације, да је формално војно неутрална али да одржава тесне политичке и војне односе с Москвом те одатле набавља већину наоружања, Србија је под ризиком да постане место на коме ће НАТО или извозити кризу, или видети као несигурност иза које следи потенцијална претња“, наглашено је у анализи.

Албански национализам

Албанци у Црној Гори имају добре односе са актуелним режимом, али њихов тренутни положај није последица институционалног решења већ политичке нагодбе која ће трајати док је јака власт Мила Ђукановића. У различитим албанским и западним анализама албанског националног питања наилази се на став да је за Албанце почетак рата на Косову 1998. и побуна у Македонији 2001. преломна тачка у модерној историји којом почиње решавање њиховог статуса у региону. Током прославе 100 година од стварања Албаније, лидери Албанаца у региону послали су позиве за уједињење Албанаца у једну државу. Тадашњи премијер, Сали Бериша, изговорио је следеће: ‘Исмал Кемал Влора је 1912. прогласио независну Албанију од Превеза до Прешева и од Скопља до Подгорице.’ Од тада па до данас ове изјаве су више пута поновљене од свих албанских лидера“, упозоравају у НК.

Они такође указују на чињеницу да је албански национализам у повоју и да му политичке околности у региону иду на руку, а прије свега подршка западних сила и чињеница да је Албанија чланица НАТО.

Албански национализам данас је највећа и најконкретнија претња стабилности на Балкану. Албанија је једина земља на Балкану која има отворена питања и територијалне аспирације према свим суседима са којима се граничи. Чињеница да Албанија има бројну мањину у свакој од суседних земаља, те да албански политичари широм региона додатно подгревају албански национализам, доводе до преливања тензија на територије околних држава. Албански национализам тако представља регионално питање које захтева детаљну и озбиљну анализу свих држава, а посебно Србије и Македоније које су (тренутно) на директном удару“, наводе они.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

2 thoughts on “Напредни клуб: Анализа безбједносне ситуације на Балкану

  1. Довољно је осврнути се на Кенонов сценарио за Србију, што би нашу србску трагедију најбоље могло да осветли. Зато ћемо цитирати Кенона, који се 90-их годнина XX столећа залагао у западно-европском и америчком империјалистичком и тријалистичком естаблишменту за “ограничени сувернитет за Србију”. Имајући на уму да је Кенон био познат и као један од извесних режисера, ментора и пројектаната југословенске интермариумске, фабијанске и бундистичко-бољшевичке политике западно-европског и америчког империјалистичког и фашистичког лакеја Јосипа Броза Тита, који се угледао на шпанског диктатора генерала Франка, јер су обојица конкурисали за туристе из извесних капиталистичких земаља. Такође, обојица су били робовласници, продавали своје раднике „гастарбајтере“ извесним капиталистичким и колонијалним државама.

    У познатом тексту којег је Кенон објавио под насловом ”Балканска криза 1913. и 1993,” дословно је рекао:

    “Турци су за време вишестолетног владања на Балкану били сразмерно сношљиви према немуслиманским верским установама. Однос турских власти према тим установама у сваком случају, није био главни приговор против њих…

    Не ваља бити преоштар када је реч о Турцима, зверства која им се приписују у извештајима нису већа од оних што су их починили хришћани према Турцима…
    Пре свега, јасно је да је ситуација на Балкану, према којој Сједињене Државе не могу остати равнодушне, у првом реду проблем Европљана…

    Обичај да се такав статус додељује Балканским народима није новост. Таква пракса је уследила пре једног столећа, кад се прва од њих ослободила турског ропства. Ни тада то није било срећно решење, што је јасно нагласено у Carnegie известају 1914. Врло брзо, то је постало јасно да су нове државе имале велике тешкоће у односима једних према другима да сарађују у мирном и зрелом начину. У извесном смислу, било је више мира док су били под турском влашћу, него што су имали када су стекли своју независност…

    У вези са тим, постоји и додатни проблем због будућих односа појединих народа, посебно Срба, да их прикажемо као водећи пример кршења једног и темељног услова за примање у чланство Уједињених нација…”( Види: George F. Kennan, The Balkan crisis: 1913 and 1993, The New York review of books, Volume 40, Number 13, New York, July 15, 1993, стр. 3-7).

    Кенонов сценарио за Србију се у потпуности поклапао са сценаријом краљице Викоририје, одлукама Берлинског конгреса и програмом Коминтерне и Комунистичке Партије Југославије.

    Имајући на уму да је у време Берлинског конгреса краљица Викторија писала да „Србе треба задржати у границама пашалука, не дозволити им да се шире и да треба их генетски ослабити… “ (Види: Биљана Живковић, Разговор са др Србољубом Живановићем – Геноцид над Србима још увек траје! „Печат“, Београд, бр. 109, 9. април 2010, стр. 28).

    Берлински конгрес којег су одржале велике силе европских и турских империјалиста од 13. јуна до 13 јула 1878. године успоставио је „половично независне“ државе Србију, Црну Гору, Бугарску и Румунију. Свуда се поред Турака увукла Аустрија, која је постала посредник и потписних извесних уговора између тих нових „независних“ држава и дотадашњих окупатора и тиранина њихових земаља и обеспртављених и потлачених народа. Имајући у виду да су се Бенџамин Дизраели – Беконсфилд, Ото Бизмарк и Џула Андраши, као представници западно-европских тријалиста и империјалиста посебно истицали у подржавању Османског империјализма. Упрегли су Аустрију да им буде претходница продора према Истоку да би „решили Источно питање“ за које се залагала и краљица Викторија ( Види: Arthur Christopher and Viscount Esher, The letters of queen Victoria – A selection from her Мajesty’s correspondence between the years 1837-1861, Vol. II, 1844-1853, London, 1908, стр. 431-472).

    На овом месту допуштамо себи слободу да цитирамо само две-три странице из „Организационог питања Комунистичке парије Југославије“, које се чува у Брозовој архиви у Београду… На стр. 6, 46 и 47, дословно стоји:

    „… шта је ћелија? … Ћелију сачињавају чланови Партије, чланови ћелије. Број чланова ћелије је најмање три, то је најнижа граница броја чланова Партије који сачињавају једну целију… На челу сваке ћелије налази се секретар ћелије. Он руководи радом ћелије…

    Дакле, ћелија је основна партијска организација у саставу једне организације (реонске, месне, среске, окружне), она је основни део једне организоване целине ( читаве Партије)…“

    „…Рекли смо да је ћелија основна партијска организација. Она улази у јединствени систем организација, са нижим и вишим форумима, које сачињавају Партију.

    Тај јединствени систем организације наше Комунистичке Партије Југославије данас изгледа овако:

    Највиши Партијски форум јесте: Централни Комитет Комунистичке Парије Југославије. Он руководи радом свих партијских организација у Југославији, на чијем челу стоје:
    За Словеначку: Централни Комитет Комунистичке Партије Словеначке.
    За Хрватску: Централни Комитет Комунистичке Партије Хрватске.
    За Македонију: Централни Комитет Комунистичке Партије Македоније.
    За Србију: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Србију.
    За Црну Гору: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Црну Гору.
    За Босну и Херцеговину: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Босну и Херцеговину.
    За Војводину: Покрајински Комитерт Комунистичке Партије Југославије за Војводину.
    За Косово и Метохију: Обласни Комитет Комунистичке Партије Југославије за Косово и Метохију.

    Дајући Централне Комитете Словеначкој, Хрватској и Македонији К.П.Ј. потврђује делом свој став о решењу националног питања у Југославији. Национални Централни (Словеначка, Хрватска и Македонија) и Покрајински Србија, Црна Гора) као и Покрајински (Босна и Херцеговина, Војводина), и Обласни (Косово и Метохија) имају у свом саставу Покрајинске, Обласне, Окружне, Среске, Месне, Општинске и Реонске Комитете…“

    Комунисти су у Србији 1941. године покренули диверзантске акције против немачких национал-социјалистичких окупатора и у исто веме покренули су и точак тз. “буржоаско-демократске” револуције, која је била само нагли прелаз у Брозову интермариумску, фабијанску, бундистичко-бољшевичку, великохрватску и итроцкистичко-пролетерску. Покренули су и грађански рат међу Србима за рачун мрачних сила, које су у XIX столећу решиле да збришу српски народ са географске карте из групе слободних европских народа (Види: Pierre Virion, Bientot un Gouvernement Mondial? – Une super et counter-eglise, Paris, France, 1967, стр 129 – Ускоро једна Светска влада ? – једна супер, над или против-Црква ).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *