Напукло огледало

Пише: Војислав Караџић

Развило се црно време опадања В. П. Дис

У невјерици гледам
Како се крчка белај у новим лонцима:
Осмијеси палацају пут чиче са Звијездом Обилића
Ошишанац са набреклим вратом весла џипом
Муља “влати траве“ да проспе нечију свијест
Усрећитељи народни, ужирени од гријехова
Хитају да спискају конта
На јахтама и Хилтонима
Док за њима потрчкују слугани
Начитанац у капутићу што на лактовима прогледава
Провјерава да ли му је језичак ваге
У грам измјерио половину главице шугавог купуса
Спазих једно увенце поред мог довратника
Кога је устријелио сипац
Прежалица за неку цркавицу и клето напредовање
Упија зрнца моје горке исповијести
Два момчуљка један уз другог пужу
И гужвају пољупце
Водитељка са упреденим очима, о Свјати Боже,
Својата демократију са стране заласка сунца
(која је свијет чемером посула)
Паучина премрежила сабрана дјела
Која смо гиздали за ноћна узглавља
А сада су то потурачи за превреле тепсије
И нико да их одшкрине, као да ће гуја да печи
Фабрике стасале за мировину
Тињају сеоска огњишта
Ралица сања како каиша дебелицу
Држало мотике на ћепалу издахнуло
А бакино решето зажмурило.

Сунце му калаисано, стид ме плави
А ријечи мрзну у грлу несванућа!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: