Народ без будућности?

Већ четири године (2010–2013) домаћи и инострани медији нас засипају вестима о „Арапском пролећу“ кроз романтичарску представу да потлачени свргавају диктаторске режиме на Блиском истоку и у северној Африци. Истина је, нажалост, далеко од тога и није везана само за појаве који се у арапском свету одигравају протеклих година већ је реч о деценијском процесу. Увертира у текуће гушење арапског секуларизма било је свргавање Садама Хусеина (2003) и америчко–британска окупација Ирака (2003–2011).

Када је о „Арапском пролећу“ реч, нашој јавности најпознатији су насилни преврати у Тунису (2011) и Египту (2011), грађански рат праћен спољном агресијом земаља Запада на Либију (2011) и грађански рат у Сирији (од 2011. до данас) који прети да се развије у нову међународну агресију на суверену земљу.

У свему томе важну, а углавном и пресудну улогу, има Муслиманско братство, панисламистичка организација којој је у претходним деценијама због агресивног деловања, атентата и насиља било забрањено деловање у Египту, Либији и Сирији. Поред Муслиманског братства у антисекуларистичке покрете широм арапског света укључени су и други исламистички покрети.

На такозваним слободним изборима организованим у Тунису и Египту, након свргавања Бена Алија и Хоснија Мубарака, победило је управо Муслиманско братство. Насупрот томе, у Либији ова панисламистичка организација није остварила победу на изборима. У Сирији, где рат још увек траје, Муслиманско братство је укључено у побуњеничке оружане формације. У јулу 2013. египатска војска је свргла с власти председника Мухамеда Мурсија, лидера Муслиманског братства, због ауторитарне владавине и исламистичких ставова који су игнорисали тежње секуларне опозиције.

Поред секуларних режима Бена Алија (Тунис), Муамера ел Гадафија (Либија), Хоснија Мубарака (Египат) и Башара ел Асада (Сирија), који су представљали бедем против верског радикализма у својим државама, жртве исламиста на Блиском истоку поново су постали хришћани, присутни две хиљаде година као аутохтона религија на том простору.

Само су секуларне власти у арапском свету, углавном социјалистичке оријентације, а изникле из победе над западним колонијализмом, штитиле свачије право на верску слободу. Посве је интересантна сарадња војних и политичких сила Запада (Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Француска, Канада и Италија) са исламистима против секуларних режима на Блиском истоку и северној Африци. Ова сарадња се показала као веома штетна за хришћанско становништво од Каира до Багдада, па и шире.

Направимо сада кратак општи осврт како би хришћанско питање на Блиском истоку било нешто јасније.

Хришћанство је до средине седмог века доминирало Блиским истоком и северном Африком. Арапска освајања од средине седмог века, и доцнија турска освајања, мењала су верску слику овог простора. Хришћана је било све мање, а муслимана све више. Савремена средства транспорта и комуникације само су убрзала одлив хришћана с Блиског истока. Док је почетком двадесетог века на Блиском истоку живело око 20% хришћана, данас их на истом простору има само 5% и у даљем су паду.

Најбројнију хришћанску заједницу на Блиском истоку чине Копти, потомци древних Египћана. Процене о њиховом броју варирају од 6 до 12 милиона, а мање је вероватно да их има чак 16 милиона. Углавном су монофизити, а има их и православних и римокатолика. По бројности следе сиријски хришћани неарапског порекла, разних деноминација, чији се број у Сирији, Ираку, Ирану и Турској креће од 2 до 3 милиона. Иза њих су по бројности либански маронити којих има нешто више од милион. Арапски православни хришћани углавном живе у Израелу, Палестини, Јордану и Сирији а има их до пола милиона. У истом броју су присутни и мелкити, такође етнички Арапи.

Ово је, дакле, приказ распрострањености хришћана на Блиском истоку с којом је дочекано „Арапско пролеће“ које неки називају „хришћанском зимом“ па чак и „постхришћанским Блиским истоком“.

Кренимо од Египта према Сирији, па и даље ка Ираку који није изложен „Арапском пролећу“ али је насиље над хришћанима присутно и у тој земљи.

Коптски патријарх (папа) Шенуда III подржавао је Хоснија Мубарака до момента пада египатског председника. Коптска црква је сматрала да је Мубаракова власт омогућавала сигурност хришћанима. Ипак, упоредо с подршком Хоснију Мубараку, део коптске елите деценијама се припремао за нежељени долазак исламиста на власт и отварање спирале насиља над хришћанима у тој земљи. Било је гласова који су говорили да Копти морају да се припреме за суживот са исламистима. Током деведесетих, Копти су широм земље били изложени нападима екстремистичке организације Гама исламија. Насиље се најчешће дешавало у јужном Египту а Мубаракова власт се жестоко обрачунавала с починиоцима.

Нажалост, најгоре ноћне море уследиле су одмах након свргавања Хоснија Мубарака 2011. током „Арапског пролећа“. Поприште масовних напада исламиста постале су Копти у Каиру и Александрији. Хришћани су убијани, цркве су паљене и каменоване а улице око њих постале су бојна поља на којима су Копти бранили своје светиње. Процене су да је око 100.000 египатских хришћана 2011. напустило земљу. Свеприсутни вишемиленијумски староегипатски, коптски и хришћански идентитет, уочљив сваком ко је посетио ову дивну земљу, нашао се брутално али не и неочекивано под ударом такозваног „таласа демократских промена“ који су истовремено подржали исламисти и западне демократије.

Када је у јулу 2013. египатска војска извела држави удар, свргла с власти исламистичког председника Мухамеда Мурсија, похапсила лидере Муслиманског братства како би се осујетили напади на нове државне власти, секуларне грађане и хришћане, настали су нови проблеми за коптску заједницу која је подржала кораке египатске војске. Наиме, као одговор на војне акције против Муслиманског братства, исламисти су широм земље извели нападе на Копте. Западне дипломате су сматрале да не постоји довољно доказа да су за нападе одговорни припадници Муслиманског братства већ су за то окривљавале отргнуте исламистичке групе које делују широм Египта.

Која исламистичка група је најодговорнија за најновије страдање хришћана у Египту, много је мање важно за Копте од непроцењиве штете која им је нанета. Од свргавања Мурсија, неколико хришћана је убијено, десетине хришћанских цркава (63), школа, локала и кућа је спаљено, а исламисти су парадирали улицама Каира са заробљеним монахињама. Тако организовано насиље Египат није видео у новијој историји. Војни врх је наредио поправку материјалне штете нанете хришћанима. Међутим, будућност Копта, потомака Египћана из доба фараона, несигурна је и нажалост не светла.

Истоветан пример постоји и у Сирији где се власт Башара ел Асада суочава са оружаном побуном у коју су укључени и исламисти из земље и света. Поред тога, све је извеснија војна интервенција Сједињених Америчких Држава и Француске против сиријских власти како би се помогла агресија коју спроводе опозиција и исламисти. Као и у Египту, мета исламистичких напада у Сирији такође су хришћани чије присуство сеже два миленијума уназад.

Сиријска власт гарантује слободу вероисповести. Хришћанске цркве у Сирији подржале су Асадову власт јер се плаше да би његово свргавање довело у питање њихову безбедност. Асад је 2011. одржао састанак са великодостојницима хришћанских цркава који су му дали подршку а неки од њих побуњенике отворено називају терористима. Хришћани у Сирији сматрају да ће их у случају свргавања Асада с власти чекати епилог истоветан оном с којим се суочавају Копти у Египту: страдање, паљење цркава и рушење локала и кућа.

Уосталом, претходне три године насиља у Сирији показале су да исламисти не презају од напада на хришћане. У терористичким акцијама исламиста који се боре против Асада, било је трагичних догађаја у Дамаску и другде у Сирији где су смртно страдали хришћански верници и свештенство. Хришћанско становништво северне Сирије почело је да се исељава из земље у страху од доласка исламиста на власт.

Уосталом, Сирија већ има пример у најближем суседству – Ирак. Након такозваног „ослобађања“ од власти Садама Хусеина из Ирака се иселило 200.000 хришћана односно половина верника. У више наврата били су изложени исламистичким нападима са смртним исходом.

Сличних примера има и у Либији где су се исламистичке милиције по окончању грађанског рата обрушиле на све који су подржавали власт Муамера ел Гадафија, укључујући ту и коптске хришћане. Број хришћана у Либији је невелики да би се изазвала масовна реакција, али је порука свакако идентична.

У овом тренутку још је рано за одговор на питање због чега Запад подржава свргавање секуларних власти у арапским земљама а уместо њих се, од земље до земље, инсталирају или јачају исламисти. Сва релевантна мишљења улазе у поље дубоке стратегије стварања нових пријатеља или непријатеља, а с тим у вези и будућим походима ка Блиском истоку.

Нажалост, жртве непринципијелне коалиције Запада и исламиста јесу и биће хришћани на Блиском истоку. Али, хришћанско питање на Блиском истоку далеко је од разрешења. Време је и да наша јавност, грађанска и црквена, о томе нешто више сазна јер су Блиски исток, Мала Азија и Балкан део јединственог простора на коме се сусрећу или сударају хришћанска и муслиманска цивилизација.

Православље, Александар Раковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: