“Народ који не показује бар мало агресије – осуђен је на пропаст”

Пише: Илија Петровић

Потписник наредних редака, старији човек, ставља претходну реченицу (наслов – прим. ИН4С) међу наводнике јер се не сећа да ли је то чуо од некога (сумња на академика Василија Крестића), или прочитао негде, или му се у сну јавило, али му се у мислима врти можда и свих тридесет година; за ту “вртијељку” понајвише је заслужна реч “агресија”, ваљда због тога што делује увозно, страњски, можда латински, у сваком случају – сумњиво.

Што је тако, није она крива сама по себи, таквом је постала јер су Срби деценијама навикавани (у време братства и јединства) да неким речима не означавају оно због чега су настале и што им је вековима била “функција”.

Тако је, примера ради, научено да се неолатинском речју “унитаризам” означава нешто злочесто, налик псовки, мада се у речницима страних речи чита да се ради о тежњи за јединством, за уједињењем.

Или, Србима је у исто то време јасно стављано на знање да је реч “национализам” (позајмљена од Француза) кужнија од било какве куге, иако речници страних речи казују да је у питању народњаштво, љубав према своме народу, родољубље, патриотизам.

Наравно, врло је сумњива, па чак и по живот опасна ова последња, неолатинска позајмљеница, због чега је србски народ деценијама дресиран (кроћен) “науком” да је патриотско осећање непожељно; ако и није било законом забрањено, оно је сматрано недопустивим, толико да су неки демократски политичари у Србији, отворено антисрбски расположени ( не зна се зарад чијих интереса), упорно подсећали већ испрепадане Србе да је патриотизам последње уточиште лопова.

Делом то искуство, а понајвише критика упућена млађаној учесници у неком музичком такмичењу да “вечерас није била довољно агресивна”, понукала је једнога њеног вршњака, редовног корисника страних речи и израза, да завири у одговарајући речник и сазна из њега да се речју “агресија”, латински: aggressio, означава напад, кидисање, насртљивост, те да се реч “агресивност” тумачи појмовима наваљивање, нападање, изазивање.

Замољен да му објасни због чега би се једној скромној девојчици замерало што није довољно навалентна, да ли у певању, да ли према мушким члановима музичког жирија, овај потписник одмах се, привидно самоуверен, упустио у расправу о нечему што би и за језичке стручњаке морало бити бар мало сумњиво.

Јер, у датом “агресном” примеру ради се о сложеници у којој се прво слово “а” преводи предметком без-, или не-, што значи да је преостали део поменуте сложеница (-гресија) лишен нечега, да у њему нема нечега, да у њему не постоји нешто.

Насупрот примеру са предметком “а”, постоје и сложенице са предметком “ре”, у значењу натраг, поново, опет (“регресија”, на пример, латински: regressio, са значењем враћање, одступање, повлачење), али и речи са предметком “про” у значењу пред, испред (“прогрес”, на пример, латински: progressus, са значењем помицање напред, напредовање).

На другој страни, они којима је латински језик помало и хлеб – кажу да се не ради о предметку “а”, већ “ад”, у значењу ка, на, до, код, при, уз, за око, по, осим, поврх, с обзиром на, због чега се оно “г” у речи “agressio” удваја и настаје реч “aggressio”.

Можда јесте, можда није, цела прича тајну крије, нарочито стога што, у језичком (говорном) смислу, удвајање гласа (слова) “г” мање је логично од чувања гласа (слова) “д” у предметку “ад”, што би произвело реч “адгресија”. Томе у прилог иде и реч “егрес”, излазак, излаз, иступање из нечега (“egredi”, изићи, “egressus”), где је слово (глас) “е” (са предлошком “функцијом” у предметку) настало скраћивањем предлога “екс”.

Било како било, навикли смо да се реч “агресија” тумачи искључиво као напад, нападање, насртљивост, што увек претпоставља опасност за ону “другу страну”, нападнуту.

Ово што следи биће слабашан покушај да се види је ли заиста тако или се у свему томе крије и нека смицалица, или грешка, или незнање, или су у прављењу латинског језика учествовали и неки Срби предброзовске школе…

Нарочито због тога што се у основи осумњичене речи налази србски глагол грести, грес, гређет (ова два последња у кучком говору), у значењу ићи (ја гредем… они греду).

Како “употребна” логика овога глагола подразумева да се његова радња започиње кораком, с разлогом су Латини засновали целу своју “агресивну” причу на србској именици корак, gradus, одакле су извели реч gradior, eris, gressus, gradi, у значењу грести, ићи.

Вратимо ли се почетном сазнању да предметак а- у нашој “агесивној” сложеници значи да је “неко” зауставио идење или престао ићи, преостаје нам само да схватимо како је цела радња преведена у мировање.

Кад је већ тако, а друкчије не може бити, ван сваке сумње мора бити и да је стварно значење речи “агресија” злоупотребљено у брозовском смислу, тако што се мировање претворило у напад, кидисање, насртљивост.

Са гледишта овог потписника, ако је србскоме народу, односно сваком Србину који држи до припадања србскоме национу, уопште стало до сопственог опстанка, мора се добро потрудити да из основа измени своје многовековно мировање пред оним што му чине заклети непријатељи из света, али и отпад из сопствених редова, те да, за почетак, и без обзира на јадно држање Занатске коморе из Кнеза Михаила 35 у Београду (не само без иједног латинисте, већ и без иједног србисте, а са само једним славистом) и њених доцентских и професорских приправника са радивојерадићевских “угледних факултета Универзитета у Београду”, почне да, свуда и на сваком месту, пред свима и сваким, иступа отвореном, јасном и оштром речју, писаном и изговореном, србски, ћирилички.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: