Народни хероји у фабрикама Вермахта

Пише: Милан Четник

Сведочанство пуковника ЈНА Дуја Башића, шпанског добровољца и партизанског првоборца, објављено пре више од пола века, подрива догме официјелне историографије о ангажману и доктрини КПЈ после слома Краљевине Југославије

Mноги шпански добровољци, истакнути чланови Комунистичке партије Југославије (КПЈ), они који су ратни слом своје земље дочекали у француским логорима, нису се пробијали ка окупираној Југославији већ су, по налогу КПЈ, отпутовали у срце Немачке, на рад у нацистичке војне фабрике.

Ову, за званичну историографију јеретичку а за јавност нестварну причу преносимо из публикације „Сплит 1941”, аутора Боре Леонтића, објављене 1960. године у Београду, у издању „Просвете”.

У овој књизи одштампано је и неколико сведочења партизанских првобораца па тако и прича Дује Башића, тада пуковника ЈНА (стр. 222-268).

После капитулације Француске, пише пуковник Башић, логорске власти на територији вишијевске Француске, пале су у равнодушност. Годину дана касније, после слома Краљевине Југославије, комунисти су били господари ситуације у логору, спремни за бекство. „Чекали смо само наређење”, каже Башић.

Директива за евакуацију стигла је крајем маја 1941. године. Око 40 комуниста провукло се опрезно, појединачно, испод логорске жице. Са фалсификованим исправама, без проблема прешли су границу између Петенове зоне и подручја под немачком управом.

Из Башићеве приче не може се дознати колико је оваквих група КПЈ послала на рад у Хитлерове фабрике.

Дујо Башић је већ 2. јуна стигао у Париз. Он сведочи да је међу бегунцима владала весела атмосфера: „Хитлерове снаге, скупа са талијанским, мађарским и бугарским, окупирале су и распарчале нашу земљу. Али ми смо се радовали јер смо поново кретали у борбу.”

Међутим, уместо да пођу према распарчаној Југославији, свих четрдесетак „Шпанаца” пријављује се за рад у Немачкој преко агенције „Арбајтсфронт”. Наш приповедач, Башић, саопштава то без икакве опсервације или трунке чуђења, с обзиром на наводну жељу свих да крену пут Југославије, „у борбу”. Једноставно, каже он, таква је била „инструкција”!

Чудио се једино да су посао добили без икаквих проверавања и уз врло површан лекарски преглед. Из логорске групе која је са Башићем стигла у Париз њих 35 добили су пропуснице на којима је писало радно одредиште: „Лајпциг, фабрика синтетичког бензина”. Остали су упућени на друге адресе.

Од „Шпанаца” који су се тад затекли у Немачкој а чија имена помиње Башић, чак њих петорица били су, после, генерали ЈНА са орденом народног хероја, а то су: Коста Нађ, Данило Лекић, Ратко Вујовић Чоче, Воја Тодоровић Лерер и Иван Хариш.

Пуковник Башић, такође, ништа не говори о инструкцијама за деловање у оваквој, стратешкој фабрици. Не спомиње могућу обавештајну мисију или планирање саботажа или диверзија.

Овај бизарни гастарбајтерски ангажман, неспорна колаборантска епизода борбених комуниста делује спектакуларно и надреално у светлу општих места званичне историографије у Србији.

Али, нападом Вермахта на СССР стиже нова инструкција, па Башић креће из Немачке у Југославију, четири недеље касније.

Захваљујући организованој мрежи партијских „јавки” Башић, преко Марибора, Загреба, Мостара и Сплита, долази почетком септембра до последње јавке, у Сињ, а одатле у село Врдово на Динари.

Задатак Дуја Башића био је оживљавање распаднутог сињског партизанског одреда и агитација с циљем да се комунисти инфилтрирају у српске устаничке јединице од којих неке већ месецима бију битке са усташама. Управо један такав, „брадати” одред био је у оближњем селу Сајковићу, са босанске стране Динаре, који је, још од јуна (то тврди Башић), водио битке са злогласним ливањским усташама.

Сајковић је био близу Врдова, а Ливно је било под јурисдикцијом ПК КП за Далмацију и Башић креће у своју „прозелитску” акцију коју описује без задршке.

Он настоји да придобије команданта устаничког одреда, тада већ прослављеног ратника Цвију Орашчића (право име: Цветко Пајчин) на препреден начин: „Тражили смо прилику да у његов одред опрезно убацимо наше људе и стално тактизирали да га што више вежемо за себе.”

Затим успешно наговара Орашчића да му се придружи („у циљу обезбеђења, као и због пропагандних разлога”) у пљачки хране из српског манастира Драговића. Башићев салдо те отимачине гласи: „Добили смо око две тоне кукуруза, сто килограма меда, три јунице, четири телета, нешто сланине, масти, шунке и сира!”

Стратешки циљ Башића било је одвраћање Цвијиног одреда од противусташких акција тако што ће га увући у борбу против других српских устаника и Италијана: „Требало је искористити прву прилику да га доведемо у сукоб, најпре с окупатором, а затим с четницима, да се с њима непомирљиво закрви!!!”

Сињски одред бројио је на крају 1941. године 36 бораца и, према причи Дуја Башића, није имао ни један једини борбени окршај те, устаничке године, ако се изузме једно случајно пушкарање са двојицом сињских усташких жандара.

Извор: Политика

Прочитајте још:

Кустурица: Никоме се ја нисам светио у рату деведесетих

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: