Народни карактер и имунитет српске душе, Драгослав Словић у „Српском св(иј)ету“

„Прва битна ствар која је битна за српско национално биће, коју треба да знамо и да ценимо, то је Вук Караџић. Његова сведочења о сопственом времену су верна и добро осликавају тај ниво. После тога, за мене веома драгоцено делео је дело Арчибалда Рајса, који је са нашим борцима, са нашим сељацима, био у истом рову, заједно излачио са њима рањенике. Ја верујем тако неком ко је преживео то о чему пише, а не само да цитира неку светску литературу. Трећи човек који је дао значајну грађу за оно што сам ја радио, вероватно најдрагоценију, то је Јован Цвијић. Он је на терену снимао, веродостојно све представио. Зашто сам себе довео у везу са њима? Мој рад је почео пре него сам стекао стручну спрему, а и за њу сам ванредно учио. Ја сам радио у грађевинској фирми као теренац у Сремској Каменици, Косовској Митровици, Бору, Великој Плани, на прузи Бгеоград- Бар, прузи у Метохији и добар део живота сам био у Банату. Живео сам са људима на терену. Ја сам описао тај нижи слој друштва ком сам и сам припадао. Нерадо те дочекују они према којима напредујеш, а држе те они од којих одлазиш, не дају ти да се извучеш. Како се извлачи један сељачки син који долази чак до доктората, ја сам пример“, петоструки доктор Драгослав Словић у емисији „Српски св(иј)ет“ на Националној ИН4С телевизији говори о својим научним инспирацијама и свом путу.

Једноставним примјером говори о процесу деградације нашег менталитета:

„Арчибалд Рајс је говорио да је једино вредно у нашем друштву је сељак. Између времена у ком радим ја и Цвијић је прошло 15 година, али је велика разлика. Непосредно након Рата долази до нагле индустријализације. Девојке су остајале у селу, младићи одлазили у град. Моја ближа рођака требало да се вери, лепа девојка, али нема момака. Младожења је тражио за мираз сат, отац девојке заплакао што је морао да да и сат ( и девојку). Од часне сељачке душе смо правили јадну грађанштину.

Пример су и фазе кроз које пролази једна сељанчица, којој је била прва реч коју је изговарала кад се врати из града у село– ви сељаци. Она касније долази са цигаром, као моја тетка која каже каква би она била грађанка да не пуши. Трећа фаза је када долазе транзистори, тада долазе наше београдске даме у село, буде свечаност и 30 транзистора свак о раме и слуша своју музику. Касније долази та иста тетка и доводи догу и жали се како су сељачки кучићи неваспитани и нападају догу. А деда пита шта јој  је то, помислио је да је ко зна шта страдало. Та малограђанштина је у многоме деградирала наш менталитет и плашим се да је неповратно. Менталитети су данас јако избледели, то је сада све под утицајем Запада“.

Али он говори о позитивним стварима:

„Много тога што је традиционално лоше мења се добрим, али се мења карактер. Треба све двострано посматрати и видети да није све тако лоше. Порука цела је да модернизујемо шајкачу на прави начин. Све што је било позитивно Србин је носио у душу, али је морао да се служи неким подлостима, да би опстао. То није питање карактера, већ преживљавања. Традиционално словенски народ носи у себи неко исконско поштење, али када је био поробљен, морао је да се пренемаже, да  гради своју интелигенцију и усмерава у самоодржање, а у ситуацији када је неравноправан да се служи чиме се већ служио“.

Говори о Србима као о великим индивидуалцима, и каже да то мора некако да се помири:

„У спортовим, у науци и уопште у животу је то видљиво. Када имате књигу са три аутора, тешко да ишта може да се сложи. Па и у политици“.

„Живимо у неком свету сада где је нека болесна полтронерија, или имамо болесну критику – проблем је да се ти врхови на разуман начин одсеку. Уместо да се смирују, они се и даље развијају. Шта је проблем: превише критичара и превише полтрона и ласкаваца. Велики број врхунских интелектуацала дају лепа решења, али не на прави начин, само теоријски. Ја сам у групи таквих људи био принуђен да испричам виц: стонога троши много енергије у ходању, тражи од сове савет како да то коригује, она јој каже да је то лако, да дигне све остале ноге и иди на две… Али како да дигне?‘ Па то је технички проблем, није за моју памет’, каже јој сова. Практична примена је проблем.  Кад читамо нешто, све делује сјајно, али имамо на крају то исто питање – како да дигнемо остале ноге и да идемо на оне две?“, говори доктор Славољуб Словић на духовит начин кроз мноштво анегдота у Српском св(иј)ету. Апелује да се престане са таквим критичким ради критике ставовима:

„Слаби смо ту, премало је решења. Апеловао бих да се ове речи уваже: ни једну критику ни похвалу нећу признати ако онај ко то говори не дају решење!“

„Није само о политици реч, већ је цели либерализам изродио да колико сам вредан је то колико сам успешан. Савремен човек је све моралне вредности подвргао успеху. То више није политичко, већ питање духа.

Неолиберализам није закуцао баш на свка аврата. Људи се боре, живе у неком облику романтизма. Ми још увек гајимо оно што је најплеменити- породицу, кума, пријатеља, нисмо до краја дођчли, али идемо тим путем“, оптимистичан је гост Националне телевизије.

Говори и о предностима код нас:

„На примеру короне се види да је медицина код нас показала неки успех и знање, јер смо ми плићи, али шири. У кризним ситуацијама се лепо сналазимо. Има нечег доброг у нашем знању, а мени лично фали што се не фаворизује практична страна, а и код техничких знања (архитектура, машинство) ту се сад осећа велико опадање- то ми смета, морамо да држимо те нивое, не смемо да лечимо неке комплексе. Премного је цитирања, која само доказују да је аутор нешто прочитао. Требају нам практична знања“.

„Православна духовност је срасла са нама, више него што мислимо. Моја генерација се сусрела са присилним атеизмом, рођен сам у четничком селу и одрастао сам у том амбијенту. И гледао сам једног комунисту који је пуцао у крст на цркви. После 15-20 година је долазио у цркву, питао сам га сећа ли се тога, он ми је рекао да то није био он. Умро је као верник.

Интересантно је да је вера остала јако дубоко и у атеистима, то је јако дубоко у нама. Јако би било добро да се однегује то, јер је племенито у основи. Развој малограђанског духа је ојадио наш дух, али ипак постоји нека тенденција да се неке ствари врате на своје место. Ја сам верник који има осећај реалности, мислим да је СПЦ у великим искушењима. Неолиберализам је утицао и на наш дух, бојим се да је он више него бисмо желили и у цркви. Верници треба да помогну да црква мало чвршће крене. Мислим да је недовољно активна у односу на сложеност времена у ком се налазимо. Вера и нада су два последња квалитета која одржавају човека. Религија је облик спасавања човека данас. Религија се среће са тешким вирусом, много дубље треба да се третирају проблеми“, доктор Словић се дотиче и религиозности и посебно говори о СПЦ, и критички се поставља према њој, у смислу неактивности.

О образовном систему код нас, о естрадној ситуацији која је захватила сваку сферу, посебно научну каже следеће:

„Истински радник, научник и стручњак је у невољи. Ја из области имунологије имам пријављене патенте и пријављивао сам се међународним институцијама са делом тих патената. Добио сам признања свуда осим у Србији. Обратио сам се једној познатој личности из света медицине, која се често слика за медије, питам да ли је могуће да Вас не занима ова тема. Каже:’Наравно, професоре, да занима, али немам времена’. А наслов је ‘Имунологија’, а он је лекар. А за шта он онда има времена?“

„Вакцине су спасиле човечанство. Моје примедбе су чињенице да нешто није створено спонтано као продукт људског ума да их продукује, већ као жеља да се направе паре. Оно што ради наша медицинска професија, генерално није погрешно, а то како се представља је трагедија“, изразио је жељу да се ствари поправљају, баш у духу који пропагира у емисији- све што се критикује, да мора да се да и решење.

Погледајте ово изузетно гостовање на Јутјуб каналу ИН4С:

Текст припремила: Милијана Ераковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: