Наш митрополит, наша снага!
Владике наше Амфилохије и Јоаникије
Пише: Балша Раичевић
Када је Достојевски написао како ће љепота спасити свијет сигурно није мислио на лик са насловне стране часописа који слави савршеност успјеха и физичког изгледа неког познатог мушкарца и жене јер наспрам тога постоји и насловна страна која је незаинтересована за позерство и самоистакнутост.
Мислио је на љепоту и непролазност лика Христовог. Љепоту у узвишенијем смислу од грчке етике јер Бог је љубав и изнад је морала. Мислио је на непролазност која је овјенчана васкрсењем наспрам којег свака филозофија представља псеудо филозофију. Тако је настао лик кнеза Мишкина у „Идиоту“, као тежња максимуму христоликости, отуд савјест Раскољникова у „Злочину и казни“, савјест као највећи личносни печат аутентичног хришћанина. Отуд митрополиту Амфилохију како он једном рече централа није ни Београд, ни Москва него Јерусалим и гроб Христовог Васкрсења, отуд храм у Подгорици посвећен истом.
Опет су нам категорије љепоте везане за сличност лику Христовом. Један летимичан поглед на лик наших пастира, наших великодостојника је довољан да се закључи којем лику личе и којем лику теже. У том смислу смо као народ на добром путу јер су нам опет омиљене личности митрополити и патријарси, њихова обраћања нас гану, голицају нам душу.
У читавој полифонији ставова који осуђују устоличење на Цетињу као негаторску увреду и непоштовање (?!) нигдје ни ријечи о том лику. Јер том лику и нема мане, са њега се само може ишчитавати љепота која се вреднује кроз истинске а не лажне категорије.
Трпељивост, љубав, потпуни недостатак гнијева, роптања, неодрицање од оних који су на очигледној странпутици. Оданост том лику је њихово непрестано послушање. И БАШ ЗАТО су достојни да достојнији не могу бити.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
