Наш народ је супериоран у инфериорности, Миомир Петровић у „Причај ми о томе“

Повод његовог гостовања био је недавни повратак из Уједињених Арапских Емирата, где је радио као гостујући професор на женском колеџу подучавајући студенткиње креативном писању.

Књижевник je објашњавајући разлику између домаћих студената и оних са Блиског истока истакао да уочава дистинкцију у ономе шта представља бунт по нашим и њиховим мерилима.

”Потребе су огромне и иду од тривијалних аспеката и до дубоких. Тривијални аспекти су то што је образовање начин да се изађе из куће, да се буде негде са другарицама. Мање тривијално је то да се говори о нечему што није удаја и брак као симплификоване женске обавезе, што признајем јесте тамо централна женска улога. Још мање тривијално у том распону су општа начела креативности – да проговоре нешто том небу које стално ћути, а неке ствари одређује. Има ту и бунта”, појашњава професор Петровић.

Разлике у културном наслеђу осећају се не само између Срба на привременом раду у Емиратима и локалног становништва, већ и међу припадницима свих народа из Европе који су се, трагајући за послом, нашли у арапском свету. Тако се међу синдикалним букачима могу препознати Срби, Грци и Руси, о чему детаљније говори саговорник.

”То наше слободарство, та неспремност да се прихвати неправда, то нужно нажалост носи нуспојаве као што су непослушност. То је нуспроизвод нечега што ја мислим да је генерално добро. Тиме, за разлику од политичара, не обећавам никакву срећу будућим поколењима. Ми ћемо стално пролазити кроз неке Крфове”, наводи аутор.

Пратећи српски телевизијски програм током боравка у Емиратима био је нарочито поносан на уједињеност нашег народа у песми и шареноликости у начину забављања током карантина прошле године. Читаоци Петровићевих романа назвали су га прозорљивим, имајући у виду да је роман ”Блек лајт” објавио крајем 2018. године, а да дело садржи елементе наше нове реалности која је дошла са вирусом корона.

”Да ли је то нека прозорљивост или јуродивост? Тренутак у коме ви као мислећи човек осећате неку вибрацију, неку олују, неку пешчану олују која се приближава, али је оку још увек недостатна. Због тога смишљате причу која је слична многим дистопијским причама, стављате свој град у позицију у којој грађани немају слободу кретања и непуних годину дана касније ти грађани немају слободу кретања, овога пута због короне”, закључује аутор.

Миомир Петровић добитник је ”Октобарске награде” града Београда и награде ”Лаза Костић”, док је чак осам пута био у избору за Нинову награду.

”Ја сам један од ветерана Нинове награде. Осам пута сам био у ужем или ширем избору за Нинову награду. Један мој пријатељ, историчар и врло паметан човек, ми је рекао: Та статистика је поуздан знак да је никада нећеш добити. Све је до те мере, ако не буразерски, оно политичком подобношћу стварано. Увек је незгодно да се жалите на нешто што нисте добили, онда то испада да сте само злуради, да сте повређени”, сматра Петровић.

Аутор се дотакао пустињског амбијента који парадоксално инспирише својом празнином. Сви љубитељи Петровићевог досадашњег књижевног опуса са нестрпљењем ишчекују нови роман ”Средишња пустиња”.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: