Наш Патријарх Павле

Видјела сам једном човјека тако маленог растом, а ипак, никад од њега никога вишег видјела нисам. Говорио је тако тихо, а у мени је одзвањало најјаче. Било је то путем ТВ екрана. Привукло ми је пажњу свијетло лице. Намјеравала сам да пребацим на други канал и нађем неки добар цртани филм. Нисам могла. Нека сила необјашњиво ме је вукла да задржим своје очи и уши на овом човјеку.

Гледала сам сјај у његовим очима који ми је изгледао као сјај извирелог бисера из одшкринуте шкољке ( његове скромне, црне мантије). Лице сво благо, мекано, некако топло, к’о хљеб, сваким својим изразом је миловало душу моју. ,,Боже, шта је ово?!“, вриштало је у мени. Желим ово стално. Звала сам тај осјећај свим својим бићем. У том човјеку било је настањено све најљепше што се могло замислити. Подсјећало ме је некако на мајку, само било је ту још нечега другачијег, некако већег и од мајке и од оца, а опет од истог направљено.

Некако ми је дјеловао нестварнији. Видим да је човјек, али не осјећам тако. Од човјека сваког, свака пријатност има и непријатност. Он је био саткан само од пријатности непролазне. Била сам као беба у мајчином стомаку, поред њега. Све најбоље сам добијала од њега само зато што сам жива и само ради тога да будем здрава и жива. Није му било важно ко сам, шта сам урадила, шта урадила нисам. Обраћао ми се као највећој драгоцјености пазећи да ме ничим не повриједи, настојећи да, од свега његовог, будем снажнија.

Обраћао ми се као и свима – свему осталом са највећим могућим поштовањем, као према Богу. По први пут у животу сам осјетила: ,, То је то!“ То је оно како осјећам свим својим бићем да се сви људи требају понашати. Све што раде, људи требају радити да оснаже – оздраве другога човјека. Била сам, гледајући патријарха Павла, у некој необјашњиво лијепој Земљи чуда. Сви одрасли људи које знам снажили су само оне људе који су њих снажили, а све друге су слабили. Код тих људи све је функционисало на чистој рачуници.

Све њихове тежње су биле усмјерене на то да не буду преварени од других, да не дају више некоме него што ће му тај неко вратити. Овај одрасли човјек је настојао да оснажи све и бивао је, тако радећи, све пунији снаге умјесто да од тога буде раслабљен, потрошен, јер му многи од тих људи којима даје снагу, као што је то радио и мени потпуно непознатој, сигурно никад неће вратити ту снагу. Па, одакле му онда она? Како може непрекидно да има ту снагу и то, што је више даје да је више има? Да! Баш као ријека. Човјече! Баш као мајчино млијеко…

Само кад се даје надолази. ,,Постоји Извор у теби самој. Извор који ради на принципу давања. Оно што дајеш ти другима, то теби Извор даје“, дошапну ми Патријарх срцем. Али, како? Зар прво не треба да добијем нешто од другог, па онда да имам шта да дам некоме? ,,Не, драга. Немаш ти више ништа да добијеш. Све си добила својим животом. Све што можеш дати, налази се већ у теби у најпунијој могућој мјери. Док нешто не даш, у тебе се не може улити ништа – нема гдје да стане. Ако одлучиш да не дајеш ништа другима од свега што имаш, нећеш моћи да примиш ништа ново. Ти си пунина. Оно што хоћеш да ти се прилије у живот, мораш прво одлити другима. Зато, кћери моја, не мисли о томе шта ћеш узети од других, него шта ћеш другима дати! Ми, људи смо позвани да, налик Богу, дајемо другима најбоље што можемо како би их оснажили, а да тим радом одмах отворимо своје бране и простор да ми исто то добијемо од Извора, самим давањем.“

Одјекивале су ове ријечи свете тишине у мени увијек док сам размишљала о величанственом патријарху Павлу… Слава Богу за њих! Слава Богу за Патријарха!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: