Наш злочин

Пише: Божидар Чармак

Суров дан за Црну Гору, брутално убиство дјетета од руку сопствених родитеља.
Трагедија која нас буди нас као шамар који оставља ожиљке.

Гледам фотографије револтираних људи затечених злочином.

Ћутим, нијем над злочином, над сировом, суровом трагедијом, а онда ме дотичу језививи, страшни подаци о извршеним абортусима, систему смрти исте врсте, који никог не узнемиравају.

Насиље над дјецом, овако и онако, суче невину крв из закона и безакоња насталих у култури слободе, култури 21. вијека, у култури себичности.

Насиље у породици је насиље којим смо све више и дубље задојени, то је насиље себичне слободе, то је насиље у нама самима.

Друштво је постало кувана жаба, која се само рефлексно копрца, која је давно мртва и хвали се рефлексним трзајевима…

Овај злочин догодио се само 20-так мјесеци касније од оног рока који је предвиђен за законито убиство дјетета. Да је мали Павле убијен док је још био у мајчиној утроби, то се никога не би дотакло.

Друштво је мртво, убијено је у еутаназији хируршким ножевима модерних стандарда, коректности, „напретка“, глобализма и технократије, друштво које је данас љуто и револтирано у свом тужном копрцању за принципима, то је друштво које заступа слободу #планирања породице“, слободу без одговорности, слободу – убијања дјеце.

Друштво не тражи да реагујемо ја и ти, ми нијесмо то друштво, ми смо само његова нијема публика и послушни пратиоци.

Друштво је дружина медија, богатих НВО-а, Владе, институција, фингираних организација, свих варијанти и варијација, финеса и нијанси „добрих и лоших“ полицајаца.

Друштво је дружина спремна на еутаназију сна, еутаназију радости, еутаназију одговорности и бриге, друштво је дружина без нас у њему, без права на несавршеност, на вапај, на обавезу, на поправку, на живот. То је модерно друштво!

Позовимо друштво да се покаје и преокрене у свом подухвату, па да умјесто позива на линч (као да ће га крвопролиће над ухваћеним злочинцима учинити бољим, јаснијим, здравијим или праведнијим). Позовимо друштво да позове наше дјевојке, момке, младе родитеље који му вјерују, све своје миљенике, да се поклоне малом Павлу тако што ће одустати од убиства дјетета свуда, на сваком мјесту па и у стомаку своје мајке.

Позовимо друштво да осуди убиство зачете а нерођене дјеце исто као што једнократно осуђује подизање руке на главе невиних, на дјецу!

Позовимо друштво да позове своје миљенике да ограниче културу себичности родитељства, у подизању дјеце, да се одрекну „планирања породице“.

Позовимо друштво да гласно каже да је планирање породице планирање одговорности! Планирање породице је бјежање од одговорности кроз убијање дјеце.

Схватања обичног човјека су отупјела у принципима креативних схватања друштва, схватања мрваве и себичне „слободе“.

Невиност је постала прљава.

Дијете је жртва друштва, дружине понашања, дружине опхођења, дружине закона и институција.

Чујемо позиве на убиство Павлових родитеља, његових убица.

Друштво је синоћ извело дјецу из домова, палило је свијеће – на улици.

То је исто друштво које није ни једним покретом замахнуло на своју слободу, на свој себичлук, друштво које је помиловало убице нас самих у нама самима?

Нека друштвена „чистка“ родитеља-убица почне од нас!

Нека друштво каже да је мали Павле херојским и невиним животом позвао на живот и заштиту све дјеце, рођене и још нерођене, на револт против невиног проливања крви, на револт против мучења и убијања све дјеце од руке њихових родитеља, па и љекара абортера.

Колико је наше дјеце убијено ударцима у главу, а колико од стране својих родитеља под покровитељством институција, закона, медицинског система и креативних принципа „слободе“?

Колико је наше дјеце утучено и оштећено „слободом“ друштва?

Тражимо заштиту живота сваког дјетета!

Тражимо слободу живота, слободну од слободе друштва и његових миљеника.

Тражимо одговорност, не пред друштвом и институцијама, него пред самом дјецом, пред њиховом невино проливеном крвљу.

Павлова смрт је само врх леденог бријега.

То је врх који неће значити ништа ако не кажемо пуну истину!

Нека истина о проливању дјечје крви, коју је на најсташнији начин показао мали Павле, буде откривена и представљена до краја, у свим њеним називима, начинима, култури и принципима, нека се друштво одужи Павлу заштитом и животом све дјеце, рођене и још нерођене.

Нека животу ниједног дјетета, ни рођеног ни нерођеног, не запријете његови родитељи нити друштво, нити његови миљеници!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: