Наша Црна Гора је дом новог препорођеног народа, који не реагује на ултиматуме и застрашивања

Пише: ђакон Павле Божовић

Ових дана тема број један у нашој земљи сигурно су потписи подршке Православној Цркви који на адресу цетињског архиепископа стижу од представника свих угледних професија у Црној Гори. Људи из литија су знали ко су они који ходају са њима раме уз раме. Ипак чини се да је остатку изненађен чињеницом да понајбољи и најугледнији међу нама немају страха да именом и презименом стану уз своју Цркву.

Дио друштва који је навикао да своја имена у први план гурају само они који желе да себи створе боље позиције за материјална стицања осјетио је да се читав свијет окренуо наопачке. А не ради се само о списковима подршке – од како је режим гурнуо Цркву у центар пажње јавности све устаљене друштвене (не)правилности престале су да важе.

Заправо не ради се ни о чему новом јер је тако од самог почетка Цркве. Појава Исуса из Назарета преокренула је стварност античког Јудаизма, а недуго затим и читава римска империја окренула се наглавачке Попут данашњег, ни естаблишмент Јерусалима Исусовог времена није схватао нелогичну логику Небеског царства у ком треба скривати своје врлине да би их сви видјели, раздати благо да би се обогатио, заузети последње мјесто у друштвеној пирамиди које ће пред Богом бити прво.

И прије Христа, на самом почетку библијске повијести видимо Бога који се не уклапа у наше шеме игара глади и моћи. Видимо Бога који се самоограничава, који повлачи своју свемоћ, да не повриједио слободу човјека којег је створио. У другој глави Књиге Постања, у једном од најљепших и најтајанственијих пасажа Светог Писма видимо Бога који укључује човјека у стварање свијета приводећи животиње Адаму који их именује. Тумачи Светог писма, како савремени тако и антички, овај догађај не виде просто давање назива животињама из практичних разлога. Чином именовања осталих живих бића Адам даје идентитет Божијој творевини – на неки начин он је приводи у постојање. На тај начин Бог је учинио Адама својим саствараоцем дозволивши да закључи и потврди његово дјело.

Ова епизода може бити значајна и у сагледавању феномена спискова подршке Цркви у Црној Гори о ком су се многи ових дана изјашњавали. Као што Адамово именовање животиња није имало чисто практично значење тако ни ова иницијатива подршке у очима Цркве није само значајна као израз воље ових појединаца ма колико њихова имена и звања била значајна за наше друштво. Њихово „узвикивање“ својих имена представља препознавање себе као честице Небеског хлеба који Црква приноси и освећује. Као на некој космичкој Литургији потписници себе причешћују тијелу Христовом које пати и крвари на Крсту, вјерујући без остатка у извјесност Васкрсења.

Они се именују пред Господом дајући себи нови идентитет становника Царства које се упоређује са најмањим зрном, али које обухвата све створене свјетове. Именујући се, упркос свој логици која говори да то није исплативо, најумнији и најугледнији међу нама себе приводе у нови начин постојања који је апостол Павле у посланици Галатима описао ријечима „Не живим више ја, него живи у мени Христос“

Са највиших адреса грађанима се данас пријети да се морају навићи на нечију идеолошку визију земље или да за њих ту нема мјеста. Чини се ипак да ће се сви морати навићи да је наша Црна Гора дом новог препорођеног народа, народа који не реагује на ултиматуме и застрашивања, народа који зна за егзистенцију која је виша од преживљавања.

И овдје се не ради о пријетњи него о обећању свима – обећању слободе, слоге и независности.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: