Насамарени

Пише: Милутин Мићовић

Миловање се не оставља лако. Зашто бисмо остављали миловање ако га можемо имати? Треба само упоредити живот с миловањем, и без миловања. И видјети велику разлику, видјети два свијета, видјети небо и земљу.

Свуда у свијету миловање је везано само за љубав, њежност, емоционалну естетику, а у Црној Гори миловање је везано још и за прагматику. Кад се у Црној Гори размишља, или говори о миловању, никад не знаш тачно на што се мисли. Кад је то еротика, а кад политика?! Јер, фактички, и онтолошки, у миловању увијек може бити и неких примјеса прагматике и политике. Мање или више. Приватне или јавне. Јер ради се о утканим намјерама, о нијансама и суптилној осјећаности. О семантичком удвајању и полисемичности. Никад краја. Просто, милујући додир може бити извор непојамних чуда. Тај додир се не може транспоновати у неки интелектуални или сазнајни производ. Он остаје иза, као подземни извор, коме се не могу догледати моћи и могућности.

Али, кажем у Црној Гори је све мало другачије. Треба бити опрезан и кад се ради о миловању. Нема опуштања у црногорском миловању. Јер оно, као што смо видјели, зачас може да пређе у зајахивање и јахање, и у нешто треће, и, грђе. Има надахнутог јахања, али има и тешког зајахивања. Кад јахач неће да се скине, док не удави оног кога је зајахао. Само то треба имати на уму, па онда имамо разуђени семантички контрапункт појма јахања у Црној Гори. Многи су испустили душу у Црној Гори под осиљеним јахачима. Којима није никад доста мамузања изнурене марве у гола ребра и гладан трбух.

Док је тијело у снази, а зелена трава, све је још добро, јер појахани још ништа не зна. Али, кад тијело клоне, сасуши се трава, јахање се продужава на голој души. У Црној Гори има таквог упорног јахања, док појахани не испусти црну душу. Знате, има таквих жалосних вјерника, који су спремни да испусте душу носећи свог господара.

Зашто се тако лако у Црној Гори прелази с миловања на јахање? Миловање је само припрема за зајахивање. Ко не зна наш народни живот, и његову психологију, то не може знати. Јесте, то би могла бити нека резерватска психологија. Јер прелазак с миловања на јахање иде лако, зато што се најприје добија седло и седлање. Многи врло радо пристану да буду оседлани, мислећи да ће седло дуго носити. Сами пожеле да пређу с миловања на седлање. Седло је част, јер само господа узјахује на седло. Носити првог јахача јесте друштвени престиж.

Али, не носи се дуго седло у Црној Гори. Такав је терен. Трке не могу бити дуге. Терен је сасвим непрегледан. Иза мале кривине може да те дочека амбис. Вукови и лисице су се само донекле разумијевали у тај терен. Ни коњи не могу проћи свим црногорским стазама. Зато су често погоднији магарци. Седло се брзо скида, ставља се самар. Седло је за мало, а самар за увијек. А кад добију самар, тек тада схвате цијелу игру. Многи коњи касно схвате да су намагарчени. Но, увијек је проблем у тој нијанси, кад једно прелази у друго, кад миловање прелази у јахање, кад коњ схвати да је намагарчен. Ти неухватљиви моменти, носе највише реалности. Али, најчешће, бива касно. Оком се не трепне, док једно пређе у друго. Док се у првом открије друго. Док се коњ не претвори у магарца, седло у самар, миловани у појаханог.

Осамарен, само може још више да буде насамарен. Седло се скида послије трке, а самар се не скида ни послије самртног товара. Јер кад се скине један тежак, навали се други морон који се више неће скинути. Насамарени могу само с тугом да се сјећају миловања и седлања, као прошлог живота. У којем ништа нијесу знали. А којим су зарадили самар, и убоје по рбату, ребрима и по души. Да се више никад не могу опоравити.

Богу је плакати кад погледа на све ово што нам се дешавало у Црној Гори, каже ми саговорник.

(Аутор је књижевник)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: