Наставак усташког геноцида: Србима забрањују ћириличне натписе на гробовима
1 min readСрбима у НД Републици Хрватској је опет законом забрањено да користе ћирилицу чак и на надгробним плочама својих најмилијих, уколико на том подручју Срби не чине трећину становништва (иако је њихова игра са трећинама—“трећину Срба побити, трећину покрстити и трећину побити” довела до пуног геноцида над Србима 1941-1995).
У Врсима код Задра породица покојника је пре неки дан добила службени допис да морају да уклоне ћирилична слова са гроба покојног Србина у року од 15 дана.
Оно што је најгоре је што ми данашњи Срби у сред Србије исту ову одлуку усташке државе Хрватске поштујемо. Мањина Срба данас пише ћирилицом, ћирилица је протерана из српских медија, ћириличне натписе нећете видети по српским градовима итд.
Неписањем ћирилице сами себе уништавамо. Све што се напише на хрватској гајици (коју наш народ погрешно зове “латиницом”) интернет алгоритми и библиотеке препознају као хрватски језик и књижевност.
Језик је основно обележје националног идентитета. Писмо је основно обележје језика. Без језика и нашег писма ми престајемо да будемо Срби. И то Хрвати одлично знају и зато нападом на ћирилицу завршавају свој геноцидни подухват уништења српског народа.
И свако ко данас одбија да пише ћирилицом је саучесник у том хрватском геноцидном подухвату и уништава српски народ и српски идентитет.
Извор: Између сна и јаве
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Протеривање ћирилице из српске свести као сопствено аутентнично писмо припада данашњој домени когнитивног ратовања (гуглајте „Cognitive Warfare“) који се нама сада али и вековима намеће. Сви аргументи против ћирилице на српском културном простору неби нигде у свету толико на разумевање деструкције сопствене културне дошло као код нас. Кад би пренео ту антићириличну аргументацију на македонски, бугарски, грчки, јерменски, грузијски или јеврејски језик а о кинеским, индијским или арапским да не говорим, сусрео би се са апсолутним неразумевањем тих аргумената. То је у нашем народу и показатељ колико је народ културно разаран и са тиме идентификација са српском културом. Тамо где се српски народ од ћирилице отуђио може се приметити да се и активно етноинжињеринг примењује. Пошто добар део идентификације недостаје лакше се људи међусобно отуђују и прихватају нове идентитете. Ми можемо да живимо и са западним „lifestylom“ као Израел и Грчка на пример којима не пада на памет да се због тога одричу свог писма а у исто време можемо да сведочимо о нашој аутентничост и нашој култури.
Страх у хрватском друштву од српске ћирилице говори и о страху њихове идентификације.