НАТО

Пише: Мирко Ракочевић, Слободна ријеч

Помињо сам ја, последње неколике године, кад год ме заболи у ожичицу, мог стрица Драгутина.

Домаћина.

Иноватора. Воденичара. Предсједника Мировног вијећа у двадес села и народног лелекача.

Кос му се позлатила.

Чеоче, ђе је живио, је село са двадесидевет домова. А тешко се од једне куће може виђети друга.

Брда. Наслонила се једно на друго.

Трава, поток и шума.

Имо он онај тракторчић „Томо Винковић“. Имо и чобаницу на струју. Био претплаћен на ревију „Село“. А у њој све, што чељадету треба, пише.

Титовина, па су домаћини, а и село, били битни.

Ми смо, ко и многи, стигли до Бијелог Поља после дванесте. Са Балканским ратом. Неки одма, а неки коју годиницу касније. Из Брда.

Држава нам се пред Берлински конгрес звала – Црна Гора и седморо брда. А на томе конгресу веле много је двадес слова за државу те Брда укинуше и остаде само Црна Гора.

Није им пало на памет да смо ми из Брда још онда били онлајн.

Е, из те приче сам и ја, а и мој стриц Драгутин.

Умио је да прича са мртвима, фитиљио бркове и знао да припитомљава пчеле. Неђе, после деведесете, носио је рејбан наочаре, оне што су им огледала са предње стране.

Па кад се појави на Ђапанов гроб. А прати се чоек из пријатељске куће. Па стави руке на кукове, искорачи и из гласа викне: „Аооооојјјј, леле мене тај и тај, друже и пријатељу људи и јунака… Да га он чује док иде ка небеским путевима… Да са њим још двијетри проговори… Да га испрати ко што је и ред…“

А Ђапанов гроб, ђе се копамо, је на узвишици. Од гробља стрмина двеста метара до ријеке Љешнице, а од ње на другу страну опет уз брдо.

Е кад стриц Драгутин спусти руке на кукове, искорачи и из гласа викне: „Аооооојјјј, леле мене тај и тај, друже и пријатељу људи и јунака… а врати се одјек из брда, из провалије, с неба, сваком се чељадету чини да тај и тај одговара док још увијек језди ка небеским путевима.“

Моја сестра Рада, најстарија ћерка стрица Драгутина, седамдесет и неке пропути на школе у Београд.

А из Чеоча за Београд и тада се ко и данас ишло низа страну, преко Ђапановог гроба.

Седамдесет и нека. Вријеме рокенрола. Концерта код Хајдучке чесме. Урбан прича.

А Радин тата, мој стриц Драгутин, је и даље – народни лелекач.

Некако се не уклапа са новим, модерним, београдским животним токовима.

Те мало, мало, кад год Рада дође у Чеоче, на распуст, приговара тати те то је старомодно, лелечеш људе по гробљима, те, вијека ти мога немој више, а шта да кажем друштву у Београд чиме се бави мој отац… И тако по вас дуги дан…

Пролазе године, Рада се запатила у Београд, а примио би је Њујорк да је имо прилике… Чудо је добри ген… И, једног дана, ко што је и ред, уда се…

Млађо, тако му сви тепају – љекар и добрица. Има и бркове.

Кад имаш, од рођених сестара од стричева и тетки, седамнес зетова, знас ти кога ћеш да особиш.

А Рада и даље тати приговара – то је старомодно, лелечеш људе по гробљима, те, вијека ти мога немој више, а шта да кажем друштву у Београд чиме се бави мој отац… И тако, кад је ту, по вас дуги дан…

Једнога дана Млађо и Рада треба да преведу стан у Београд. То је оно кад дође општинска комисија и одреже колко је пореза… Може бит оволико или онолико, много или мало – не зависи од стана, зависи од комисије… Срећна времена…

Јутро небеско, угријало сунце, дан само такав кад се чује звоно на вратима…

Отвара Млађо, испред врата три чоека, одијела, актовке, озбиљни погледи…

„Добро јутро“, каже један ”је ли стан тих и тих?”

“Јесте”, вели Млађо.

“Ми смо из општине, процјена стана да се порез плати.”

Млађо, љекар и добрица, а има и бркове, каже изволите, мјерите… Шта ће поштено чељаде…

Допадоше у дневну собу кад се појави Рада… Чим чу шта треба, ко права Брђанка, вели:

„Ајте људи прво да попијете кафу и ракију, биће времена да се посо ради“, и док прича сједа их, не да шансу да кажу да не могу.

„Имамо шљиву са сјевера Црне Горе…”, и таман заустила да набраја шта у кућу има кад је један од комисије прекиде:

„А, окле је та ракија?“

„Једно мало село поред Бијелог Поља, не знате ви…“

„А из ког села?“

„Из Чеоча“, каже Рада.

„А од ког домаћина?“

„Драга Ракочевића.“

„А окле код тебе Драгова ракија?“

„Он ми је отац.“

„Аоооо… Како је он олелеко мог покојног оца…“

И крену прича…

А кад тако крене прича и стан на трећем спрату, а има још седам изнад њега – прокишњава.

Све се тад скоцкало.

Стриц Драгутин је и даље причо са мртвима до прије неку годину…

Кад се црни глас чуо, отишо ја на Ђапанов гроб…

„Аооооојјјј, леле мене Драаагоооо, друже и пријатељу људи и јунака…“

Чујем туђи глас.

На мом и његовом Ђапановом гробу.

И све се, у тренутку, промијенило…

У мом животу и његовој смрти…

Ја сам из Бијелог Поља.

И данас ми, у Титограду, Морача тече узводно.

Наше је природно стање: Ђапанов гроб – Москва – Берлин.

Не би ни наша извања својта, Питагора, да нам је данас жив, бољи геополитички троугао дефинисао.

А камо ли наша јабана.

Ми, са Ђапановог гроба, припадамо црноморском сливу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: