НАТО бомбе пре 26 година пале на РТС: Зашто је убиство 16 људи злочин без казне

Ноћ између 22. и 23. априла 1999. године. НАТО бомбе током агресије на Савезну Републику Југославију падају на РТС. Сат показује 2 часа и 6 минута. Стају вести, сигнал РТС, гаси се слика. И 16 живота. Зашто?

И 26 година касније, исто питање. Без одговора. Тада и сада.

Први пут је у историји ратовања гађана медијска кућа. Претходно је НАТО прогласио за легитимни војни циљ, а под „оправдањем“ да РТС служи за „пропаганду“.

Годину више од четврт века Србија памти да су животе, на својим радним местима изгубили: Јелица Мунитлак – шминкер, Ксенија Банковић – видео-миксер, Дарко Стоименовски – техничар у размени, Небојша Стојановић – техничар у мастеру, Драгорад Драгојевић – радник обезбеђења, Драган Тасић – електричар, Александар Делетић – камерман, Славиша Стевановић – реализатор, Синиша Медић – дизајнер програма, Иван Стукало – реализатор, Дејан Марковић – радник обезбеђења, Милан Јоксимовић – радник обезбеђења, Бранислав Јовановић – техничар у мастеру, Слободан Јонтић – монтер, Милован Јанковић – прецизни механичар и Томислав Митровић – режисер програма.

Удружење новинара Србије (УНС), Струковни синдикат Радио-телевизије Србије и Синдикат новинара Србије (СИНОС) истичу да је НАТО починио ратни злочин и тако је уведена пракса напада на медије у међународним сукобима, а да упркос томе нико из НАТО структура није одговарао.

У извештају организације „Амнести интернешенел“ из 2000. године, подсећа УНС, наводи се да су снаге НАТО починиле озбиљна кршења закона рата, што је довело до незаконитог убијања цивила, а међу истакнутим случајевима је и убиство 16 медијских радника РТС-а, које је квалификовано као ратни злочин.

„У тренутку бомбардовања у згради су радили техничари и остало производно особље. Процењује се да је у згради у тренутку напада радило око 120 цивила. Најмање 16 цивила је убијено, а још 16 је рањено“, пише у извештају организације која наводи и да је НАТО погодио мету коју је циљао.

У истом документу наводе се и речи некадашњег британског премијера Тонија Блера који је рекао да је РТС бомбардован зато што је емитовао снимке страдања цивила, које су преузимали и западни медији, што је, према његовим речима, слабило подршку рату у оквиру НАТО алијансе.

„Били смо свесни да ће се те слике вратити и да ће постојати инстинктивна симпатија за жртве кампање“, рекао је Блер за Би-Би-Си.

Извештај указује и на то да из НАТО-а није било упозорења да је „конкретан напад на централу РТС-а неизбежан“.

„Званичници НАТО-а у Бриселу рекли су за Амнести интернешенел да нису дали конкретно упозорење јер би то угрозило пилоте“, наводи се.

УНС, Струковни синдикат РТС-а и СИНОС поручили су да је крајње време да за овај ратни злочин одговарају налогодавци и извршитељи.

За злочин је одговарао само тадашњи директор РТС-а Драгољуб Милановић, јер није поштовао наређења Савезне Владе и изместио раднике и технику на безбедну локацију.

Он је осуђен због одговорности за погибију 16 радника РТС-а у НАТО бомбардовању 23. априла 1999. године, а у пресуди се наводи да није предузео мере да се запослени те ноћи заштите и евакуишу. Осим Милановића, нико више није процесуиран.

Случај је испитивала специјална комисија Хашког суда, али Тужилаштву није предложила покретање кривичног поступка.

Породице, пријатељи, колеге сваку годишњицу обележавају у време бомбардовања зграде, у два сата и шест минута код споменика „Зашто?“ у Ташмајданском парку.

Прошле године било је четврт века од трагедије, а Мирослав Медић, брат страдалог Синише Медића, рекао је да се „годинама окупљамо овде да се сетимо страшног злочина који је починио НАТО, одлучивши да први пут у историји ратовања бомбардује једну медијску кућу, смештену у густо насељеном делу града“.

„Без икаквог јасног упозорења запосленима гађали су зграду Радио-телевизије Србије, не водећи ниједног тренутка рачуна о могућем броју цивилних жртава. Добро су знали да је у овој згради тих ноћи увек било између 150 и 160 људи који су само обављали свој свакодневни посао, нервозно ишчекујући јутро да се врате својим породицама“, рекао је Медић.

Како је истакао, „НАТО моћници су тада желели да покажу сву своју моћ, бахатост и некажњивост, хладнокрвно убијајући цивиле и уништавајући привредне и цивилне објекте широм наше земље у 78 дана рата који су водили на нашој територији без одобрења Савета безбедности Уједињених нација“.

„Тако су одлучили да бомбардују и зграду РТС-а, правдајући тај злочин тако што су говорили да РТС емитује лажне вести и шири пропаганду Милошевићевог режима и има командну улогу у војним операцијама Војске Југославије. То, наравно, није било тачно. У згради РТС-а у то време није било ниједно војно лице нити војна опрема која би се користила за слање команди јединицама војске на терену. У згради РТС-а су били само цивили, техничко особље и новинари, што могу да потврде и страни извештачи који су слали свакога дана своје извештаје из ове зграде“, навео је Медић.

Навео је и да је РТС тада „емитовао само извештаје о злочинима које су чинили албански терористи на Косову и НАТО злочинци широм наше земље“.

„Та истина је оно што их је болело и због чега су добијали критике и у својим земљама. Зато су желели да ућуткају РТС и да се у свету чује само њихова верзија догађаја на терену“, навео је.

Он је подсетио да је бомбардовање зграде РТС-а прекинуло програм само на неколико сати.

„Због тога разарање ове медијске куће и убиство недужних цивила није имало никаквог смисла, ефекта, а ни оправдања. Само је нанесена огромна туга и бол за 16 породица које су том приликом изгубиле своје најмилије. Све су то били већином млади људи, добре колеге и нису заслужили да на овако страшан начин изгубе своје животе. Нико од НАТО челника никада није процесуиран нити је одговарао за овај злочин. Међународне новинарске организације су одмах после бомбардовања изјавиле да РТС никако није могао бити легитимни војни циљ и да је у питању класичан ратни злочин. И поред тога Суд за људска права у Стразбуру се огласио ненадлежним у овом случају. Ово и даље остаје злочин без казне“, рекао је Медић.

Породице, према његовим речима, мучи и питање „зашто ништа није учињено да се заштите животи запослених у време ваздушне опасности“.

„Зашто нико од одговорних људи у РТС-у није учинио ништа да се људи склоне на сигурно место рада барем ноћу када у згради није било страних новинара? Зашто нико у Савезном министарству одбране није реаговао на непоступање тадашњег директора РТС-а Драгољуба Милановића по наредби број 37, по којој је био обавезан да измести људе и технику на резервно место рада у случају ратног стања? Та наредба није извршена и за то је одговарао само тадашњи директор. Остали чија је дужност била да контролишу поступање РТС-а за време ратног стања, нису никада позвани на одговорност, а неки су чак и одликовани. Да ли то значи да су и некоме овде биле потребне наше жртве? Да ли то значи да су наши најмилији били жртвовани? То је оно што нас боли свих ових година. Одговоре на сва ова питања још нисмо добили. Жртве још траже истину“, поручио је Медић.

Жанка Стојановић, мајка погинулог Небојше Стојановића тврдила је да постоје и изјаве „људи који су говорили да је дежурни оперативни у војном центру пресрео разговор НАТО пилота и да је он јавио да ће телевизија те ноћи бити бомбардована“. Ипак, тадашњи министар одбране Драган Шутановац рекао је породицама страдалих да су прегледали сву ту архиву и да нигде нису могли да дођу до тог извештаја.

Амерички новинар Џереми Скејхил извинио се пре неколико година на отварању Међународне конференције „Крај накажњивости за злочине над новинарима“ у Београду, како је рекао, „у име своје државе због убиства 16 новинара“.

„САД много прича о слободи медија али нико није поставио питање зашто је убијено 16 радника који су само радили свој посао. Оно што је САД урадио био је ратни злочин, а ниједан човек никада није изведен пред лице правде. Молим се и надам да ће правда бити задовољена“, рекао је он.

Скејхил је извештавао 1999. године из Београда, а у неколико наврата је говорио да никада неће заборавити аплаузе колега из западних медија када је бомбардован РТС.

У овом аплаузу је сво лицемерје дежурних западних бранилаца права медија (али само ако пишу онако како они сматрају да треба). Он има тежину крилатице портпарола НАТО у време бомбардовања Џејмија Шеја да су цивилне жртве „само колатерална штета“.

А, шта Србија, која, између осталог, под теговима негативне пропаганде Запада није успела да избоксује правду пред међународним судовима за жртве РТС, али и остале погинуле током агресије може да уради за породице страдалих? На пример, да заживи меморијални центар у згради у којој су погинули радници РТС што траже њихове породице. Прошло је преко четврт века. Време је.

Извор: РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: