НАТО, НАТО и ЕУ, НАТО или ЕУ?“ – питање које се упорно намеће Црној Гори

Амбасадор Њемачке Пиус Фишер за „Вијести“ 13.03.2014 нам открива многе куриозитете и то само у пар реченица:

Он рекао да се из става чланова Владе може закључити да је учлањење у НАТО најважнији циљ Владе, али и да “можда одређени политичари унутра ДПС-а нису довољно убијеђени да је то прави избор за Црну Гору”.

“Јасно је да су за НАТО ДПС, СДП, Позитивна и ПзП, СНП је можда подијељена, неки приватно кажу да су за. Та пратија нема јасну линију. Дакле, већина партија и двије трећине посланика је за НАТО, али ако питате људе на улици, онда је подршка много мања. То показује да постоји јаз између парламента и гласачког тијела”.

Овакви притисци и тражење одговора од стране великих сила у односу на мале земље као што је Црна Гора су увијек били основно и главни изазов за сувереност или подаништво малих (формално и неформално).

Питања из наслова се морају очекивати као основна и стратешка за сваку земљу, регион, националну заједницу..које имају амбицију државне самосталности у односу на неку ширу зајдницу којој су (односно, којој) припадају. То државници, ако такве фигуре имају мале земље, знају за разлику од медиокритетских политичких профитера, који се дикататорски намећу као вође у државну самосталност малих земаља.

Вишејезична, а национално слободарски јединствена Швајцарска је своју неутралну самосталност стрпљиво градила од 16 вијека да би је на Берлинском Конгресу у 18 вијеку коначно и формално овјерила.

Првенствена политичка платформа бораца за црногорску независност и државну самосталност је морала бити јасно дефинисана од самог почетка те замишљене амбиције одговорима на питања из наслова јер свако са мало „соли у мозгу“ морао је знати да су то стратешка питања која се одмах наметну чим закорачите на путу државне самосталности! Очигледно је да у Црној Гори нисмо имали таквог државника(е) и трчало се у самосталност хватајући се за сваког ко је у том тренутку давао подршку (а било их је мало) док је све вријеме противник била ЕУ, до сумњивог наглог преокрета 2006 и то, скоро буквално, преко ноћи, уз, с памети сишавшу, условљену бирачку границу 55%!?

Сада, када се та стратешка питања за Црну Гору почињу ултимативно постављати без одлагања, све се политичке формације (по и опо- зиционе орјентације) налазе у „небраном грожђу“, подјенако неспремне, несигурне и без изграђеног става стратешке платформе и „road map“ (политичко-економске мапе тог пута) и то са,посљедично, неспремним чланством и гласачима уопште, раштрканог и колебљивог става.

Могао је народ Црне Горе од сада имати изграђено јасно јавно мнијење по свим тим стратешким питањима да је Црна Гора бар имала демократију и слободу мишљења и без хаоса у неспремним параламентарним политичким главама. Да је Ђукановић себи могао дозволити демократију у Црној Гори (онемогућен сумњивом прошлошћу и личним савезима) био би већ тиме државник иако није имао јасне одговоре на питање гео-политичког смјештаја ове земље!
Народ би до сада већ имао јасан одговор умјесто њега и он би се хладно могао ставити иза већинског грађанског опредјељења и глатко га бранити израженом демократском вољом, као што то ради швајцарска влада чији се сваки појединачни став или потез може референдумски у сваком тренутку провјерити покретањем такозваног факултативног референдума остављеног вољи покретања сваком швајцарском поједином грађанину! То је та такозвана директна демократија у максимално могућем облику која би амбасадора њемачке Фишера ућуткала у ставу изреченом у тв „Вијести“.

Коментаришући Ђукановићеву тезу о “парламентарној диктатури”. Фишер је казао да “парламент увијек представља суверену власт и може да врши такву врсту дикататуре”.

Е ПА, ГОСПОДИНЕ ФИШЕРУ СА ТАКВОМ ПРИЧОМ НЕ БИ СТЕ МОГЛИ МАХАТИ У ШВАЈЦАРСКОЈ, ЈЕР ЈЕ ТАМО РЕФЕРЕНДУМ „ДИКТАТОР“!

Што можемо закључити? Већина власти о опозиције у Скупштини Црне Горе, каже амбасадор Фишер, јесте за НАТО али народ углавном није па зато треба ствар и без народа рјешити у парламенту или, по лаком и опробаном начину, преврнути часком овдашње јавно мнијење које нема своје слободне медијске и друге дебатне „храмове“ у којима се кристалишу укрштена мишљења.

Уз сву ову реалтивну „главобољу“ (релативну, јер се овај сиромашни и разним кризама стјешњени народ да лако намамити да „једе из сваке руке“ које му понуди било какву мрвицу преживљавања), пред Црном Гором стоје и подизбори коме се „царству приклонити“? ЕУ (или њен већи дио) вам каже „Хај’те у НАТО“ али не потписујте амрички „имунитет“ од закона а САД, преко НАТОА вам поручује „Ми смо недодирљиви и хоћемо то написмено!“! Таквих неизбјежних принудних стратешких „подизбора“ има још али Црна Гора нема одговор јер нема државника, нема демократију, слободне (професионалне) медије нити медијску слободу различитих уређивачких праваца (платформи), односно било какву масовну трибину нити трибуне за формирање јавног мнијења…

Сва ова НЕИМАШТИНА се плаћа кад-тад различитим монетама а увијек на штету народа и НЕЗРЕЛЕ државе!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: