НАТО у земљи „крви и меда“

Ових дана све више се захуктава кампања црногорских владара, са циљем да испуне макар једно од обећања- улазак у НАТО! На том плану се максимално користе државни ресурси, иако све анкете показују да подршку уласку у НАТО пружа знатно мањи број црногорских грађана него што је потребно. Опозиција је углавном немушта, а неки од њих, очекивано, најављују „пуноправно чланство НАТО-а када Демократски фронт дође на власт“!?

Поред присуства сијасет разних стручњака и лобиста, да је инвазија већ одавно почела говори нам и „радионица у области одбрамбених и војно-обавјештајних послова, која се реализује у сарадњи са Командом Америчких снага у Европи (US EUCOM), амбасадом САД у Подгорици и Министарством одбране ЦГ…, а у којој ће учествовати „представници АНБ-а, МУП-а, полиције, Војске ЦГ и Министарства одбране…“. Ово је очигледан нуспродукт отворених пријетњи које нам шаљу лидери режима, гдје су за копље испред осталих предсједник парламента и предсједник СДП-а Ранко Кривокапић и његов партијски колега и актуелни министар унутрашњих послова Рашко Коњевић.

У про-атлантске активности укључено је и сијасет дипломатских представника акредитованих у нашој земљи, међу којима предњаче турске дипломате које усрдно пружају сву логистичку и другу помоћ црногорским властодршцима како би убиједили своје грађане у неопходност придруживања НАТО савезу. Тиме првенствено доприносе придобијању црногорских грађана исламске вјероисповјести, шаљући им поруку да је чланство Турске у НАТО-у довољна потврда за позитиван став према истом. Чак се потенцирају и будући економски бенфити, па се тако, на примјер, наводи да ће „аеродром у Беранама оживјети ако Црна Гора уђе у НАТО…“ Посрнулој црногорској економији турски привредници се представљају као најзначајнији партнери.

 Међутим, ако се осврнемо мало у прошлост видјећемо да је и Турска у НАТО савез ушла искључиво „захваљујући“ војној хунти која је колико до јуче стварно владала државом Кемала Ататурка. Јер, уколико би се питање чланства поставило на референдуму, сасвим је извјесно да би турски народ огромном већином гласао против. У такво расположење се можете увјерити и на спорадичним протестима широм Турске, а огорченост је нарочито видљива на скуповима подршке палестинском народу, као и народима Ирака, Авганистана и Сирије.

У лицемерје НАТО званичника турски народ као и цјелокупна међународна јавност су се могли увјерити крајем маја 2010. године када су израелске војне снаге извршиле стравичан напад на хуманитарну међународну флотилу коју је чинило осам бродова. Циљ међународних активиста био је разбијање поморске блокаде Газе и пружање материјалне и моралне подршке за преко 1,5 милиона становника највећег концентрационог логора у свијету. Епилог тог напада био је девет убијених активиста турске хуманитарне организације IXX и преко 50 повријеђених. Иако су убијени били турски грађани, НАТО савезници нијесу ништа предузели тако да је чак и извињење Израела услиједило тек након три године!

Прави показатељ дефетизма НАТО-а на челу са Америком, јесте и примјер Кипра. Наиме, 2004.г. је спроведен референдум о уједињењу. Исти је прошао на турском дијелу острва, али грађани грчког дијела нијесу изгласали уједињење. И, шта се дешава: грчки дио Кипра бива награђен уласком у Европску унију! Ово је изванредан примјер како функционише Евроатлантски савез, имајући у виду да су и Грчка и Турска међу његовим најстаријим чланицама.

Иако се Турска недавно извукла из дужничког ропства ММФ-а, њене обавезе као чланице Атлантског савеза нијесу умањене, јер САД у Турској види најзначајнији фактор за дисциплиновање муслимана на Блиском и Средњем Истоку, са посебним акцентом на Балкан. Тако Америка, наводно, благонаклоно чини „услугу“ Турцима који се у великом стилу враћају на простор „Меда и крви“ (бал- мед, кан- крв; тур.). Иако Турци слове за народ који у својој дугој историји никада није ником робовао, њихово везивање за НАТО представља непријатну епизоду.

„Фатих евлад“ („Фатихова дјеца“) је назив који се користио у османлијском периоду за Бошњаке и значио је највећи степен уважавања. Бошњаци су то оправдавали својом оданошћу, храброшћу и способношћу, а заузимали су и најзначајније положаје у царству. Међутим, актуелна турска политика на Балкану карактеристична је по томе што, макар по званичним показатељима, пружа безрезервну подршку режимима земаља насталих на простору бивше Југославије. Стога, неки Бошњаци више не осјећају њен „мајчински однос“ (не рачунајући „амин- ефендије“ блиске владајућим режимима у Србији и Црној Гори).

Уплив турских дипломата, осим у корелацији са државним естаблишментом, нарочито је уочљив када је у питању Исламска заједница. Тако имамо баналну ситуацију да иста та политика у Србији подржава С. Угљанина и Р. Љајића, као и паравјерску творевину на челу са Зилкићем, а игнорише муфтију Зукорлића који се једини доказао као истински борац за права Бошњака и Албанаца.

У Црној Гори, званични представници Бошњака су све вријеме уз власт коју снисходљиво подр(а)жавају , а у таквој поданичкој и слугањској политици активно их слиједи и служи заједничким интересима руководство Исламске заједнице Црне Горе на челу са реисом Фејзићем.

Турска дипломатија у Црној Гори настоји да им ништа не поремети односе са владајућим режимом, па је тако била и разумљива њихова недавна усплахиреност када је у штампи осванула изјава турског амбасадора да „Бошњаци у Црној Гори немају адекватан положај…“

Као једине легитимне саговорнике у Црној Гори, турски дипломатски представници виде само у Бошњачкој странци и Исламској заједници, па тако дјеци и фамилији њихових функционера најчешће додјељују и турске државне стипендије! Реаговања с тим у вези углавном нијесу уродила плодом, а службеници Амбасаде и ТИКА-е у Подгорици остали су глухи и на више предложених пројеката од несумњивог значаја за културно-историјску баштину османлијског насљеђа.

У фамозном Уговору о уређењу односа од заједничког интереса између Владе Црне Горе и Исламске заједнице у Црној Гори, Турској Исламској заједници је чак додијељена улога арбитра! Овај Уговор, помпезно потписан прије двије године од стране тадашњег премијера Игора Лукшића и реиса Рифата Фејзића, у јавности је оцијењен као маркетиншки, уз наглашавање да се односи између државе и вјерских заједница уређују искључиво законом и у оквиру Устава. Правни стручњаци су такође мишљења да би на Уставном суду овакав уговор сигурно био поништен.

На почетку овог Уговора се позива на „Уставом Црне Горе зајемчену слободу вјероисповијести, начело одвојености вјерских заједница од државе…“ а онда слиједи:

„Црна Гора гарантује право Исламској заједници у Црној Гори да слободно комуницира и одржава везе са исламским заједницама, институцијама и организацијама у другим земљама, посебно уважавајући историјске везе са Исламском заједницом у Републици Турској“ (чл.5).

„Исламска заједница у Црној Гори ће након избора кандидата, а прије именовања реиса, о томе, на повјерљив начин, обавијестити Владу Црне Горе“. (чл.6)

„У случају доношења наредбе за спровођење истраге о имаму или другом вјерском службенику због кривичних дјела предвиђених кривичним закоником, судске власти Црне Горе ће о томе претходно обавијестити Мешихат“. (чл.8)

„Црна Гора признаје право исламских вјерника да оснивају удружења, у складу са законодавством Црне Горе, уз претходну сагласност Мешихата.“ (чл.16)

„Исламска заједница у Црној Гори је сагласна да у случају евентуалног настанка проблема у рјешавању разлика унутар саме заједнице, односно спорова унутар ње које она не може ријешити, арбитражу врши Исламска заједница Турске, која приједлог рјешења на повјерљив начин доставља Влади црне Горе.“ (чл.23)

Горе наведени детаљи овог „историјског“ Уговора су очигледан доказ његове јединствености, али и правне неутемељености! Имајући у виду прекрајање и непоштовање Устава ИЗ Ц. Горе од стране реиса Фејзића и његових сарадника, овако нешто нас није изненадило. Са законском регулативом Црне Горе и (не)поштовањем исте, такође смо упознати. Једино нам није јасно да представници државе чији славни предак је аутор чувене Ахднаме , учествују у овако нечему!?

(АХДНАМА (тур. ахднаме: политичко јамство, повеља од арап. ‘ахд: јамство, обвеза + перз. наме: књига, писмо, документ), повеља, обвезница којом је султан Мехмед II. Освајач приликом заузећа Босне дао право босанским фрањевцима да слободно обављају своју службу и исповиједају своју вјеру.)

Наиме, уговор не може утицати на регулативу у областима попут кривичног поступка, облигационих односа, у области образовања, извршења санкција, стварног права, медија, удруживања, социјалне заштите и других области. Такође представља ограничавање људских права и слобода вјерника који би своја ангажовања хтјели да остваре слободно и самостално без одобрења вјерских заједница.

Наравно, владајући режим здушно користи људске ресурсе Исламске заједнице Црне Горе, па се тако отворено агитује и спроводе изборне активности унутар џамија и међу џематлијама. Оснивањем Бошњачке странке, режиму више није потребно да врши директан притисак на Исламску заједницу, стога и није јасан мотив да се оваквим уговором до сржи оголи њихов однос!?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: