НАТО – убица међународног права

Ово је текст о херојству српских војника.
Још од времена успостављања првих политичких система у Европи, од Старе Грчке и Древног Рима, постоје одређене назнаке међународног права. Међутим, тек након Првог светског рата принцип самоопредељења по први пут је признат као принцип међународног права и, као такав, одиграо је своју улогу у распаду неколико империја.

Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, будућа Југославија, било је, између осталог, засновано на том принципу. После Другог светског рата створена је Организација уједињених нација, чији су чланови све независне државе света. Њеном Повељом и каснијим резолуцијама и договорима почело је дефинисање канона међународног права. Међутим, без обзира на то, однос права на самоопредељење и суверенитета државе остаје нејасан до данас.
Право на самоопредељење дефинисано је тако да се односи на: „независност народа на не-самоуправним територијама и народима изложеним тлачењу, доминацији и експлоатацији“. С друге стране, правило Utipossidetisiuris говори о томе да се нове државе могу формирати само по границама које су претходно имале у саставу друге државе. Ипак, и даље није утврђено ког ранга морају бити јединице које се отцепљују, да ли је то омогућено само републикама у оквиру савезних држава, или то могу бити области, региони или покрајине унутар унитарних или регионалних држава. Да би забуна била још већа, самоопредељење припада народима, а не административним јединицма. У пракси ове противречности довеле су до тога да Хрвати или Словенци могу да се отцепе од Југославије, а Крим од Украјине, али да то право немају Срби у Хрватској јер нису имали територијалну аутономију.

Намеће се логично питање зашто би иједна држава онда дозволила било који облик територијалне аутономије ако је оно основ за рушење суверенитета те државе? Због тога што међународно право није право у пуном смислу те речи. Њега нема ко да спроведе, јер ниједна велика сила не сме да нападне другу у случају да обе поседују нуклеарно оружје и савремену војну технику. Ово је постало болно јасно након распада блоковске поделе у међународним односима и ступања САД као светског хегемона. Унутар униполарног света једна доминантна супер-сила одлучује о свему, па УН постају фактички излишна институција.

Током последње деценије 20. века свет међународних односа је био униполаран, те су мале државе суочене са ултиматумом хегемона имале само два избора да се боре (изгубе и предају) или да се потчине без борбе. Јавно мњење у Југославији није желело да изабере ниједну опцију, због чега је, супротно међународном праву, на нашу дрћаву 1999. године извршена агресија НАТО.

Ово је текст о херојству српских војника.
Овај догађај показао је да је међународно право само илузија на коју се позивају немоћни, док силе чине све што је у њиховом интересу. Због тога ни случајеви Крима, Јужне Осетије и Абхазије не крше међународно право јер defactoоно више не постоји од 1999. године. Када неко прекрши закон наочиглед свих и ниједан орган или појединац ни не покуша да га казни, та правна норма више нема никакву снагу, без обзира шта пише на папиру. Систем међународног права урушен је на случају напада на СР Југославију. Касније је то само потврђено инвазијом на Ирак и Авганистан. САД су уназадиле међународно право на ниво од пре Првог светског рата. Сада је једино што чува државе од агресије њихова сопствена моћ или подршка неке од великих сила.Али како је изхледало то прво из многих кршења међународног права од стране САД и НАТО? Шта се дешавало 1999. године? То ће овде бити показано на примеру из тог рата – на Паклу код Кошара. Ово је текст о херојству српских војника.

Двадесет четвртог марта 1999. године, супротно свим правилима међународног права и Повеље УН, отпочела је агресија НАТО на Југославију. На почетку тог рата очекивања главнокомандујућих снага НАТО алијансе биле су изузетно оптимистична. Веровало се да наша војска није у стању да издржи ваздушне нападе дуже од три дана и да ће врло брзо потписати капитулацију. Показало се да је рачуница агресора била више него погрешна. Након показане изузетне сналажљивости, храбрости и издржљивости припадника Војске Југославије, команда НАТО наредила је паралелно покретање копнене офанзиве на простору Косова и Метохије испод Проклетија, на Кошарама. Овом операцијом НАТО је покушао да анулира евидентне неуспехе у уништавању наших снага из ваздуха.

Кошаре су изабране због конфигурације терена, која је ишла на руку страни која је нападала. У том рејону је просто физички било немогуће да се са наше стране пребаци респектабилна техника, што није био случај са снагама алијансе. На северу Албаније већ су одраније биле стациониране снаге НАТО. За борбу је било спремно 12000 војника, од тога 5000 америчких, са 30 тенкова и 26 хеликоптера типа „апач“. Поред ОВК, која је за потребе офанзиве према граници распоредила око 15000 терориста, у нападима су учествовале и регуларне трупе Републике Албаније које су бројале између 6000 и 8000 војника. Посебна подршка долазила је од британских инструктора и припадника јединица за специјалне операције, америчких Зелених беретки и француске Легије странаца. Насупрот њима стајало је неупоредиво мање људства и техничких средстава – око 2000 припадника Војске Југославије и неколико руских добровољаца, међу којима је један на Кошарама и погинуо.

Напад је кренуо, ни мало случајно, 9. априла у три ујутру, на хришћански празник Велики петак, артиљеријском припремном ватром из правца севера. У првом ешалону учествовали су углавном припадници терористичке ОВК, њих око 1700, уз издашну артиљеријску помоћ припадника француске Легије части. Са друге стране, наши браниоци су имали свега 200 војника. Cедам граничара су својом невероватном храброшћу и умећем одолели првим нападима агресора и практично „купили“ време за запоседање друге линије одбрамбених положаја. Пад напуштене карауле приказан је у западним медијима као „невиђено постигнуће снага алијансе“ и такозване „Ослободилачке војске Косова“. То ће бити уједно једини и последњи „успех“ које ће ове здружене трупе постићи.
Ово је текст о херојству српских војника.

Да се са правом Кошаре сматрају за једну од најкрвавијих битака током НАТО агресије, сведоче и речи једног од учесника, Љубинка Ђурковића, потпуковника у пензији:
Биле су то страшне слике, горели су и небо и земља. Чули су се јауци рањених, од пројектила су била пресечена и стара стабла пречника и до један метар, али линија фронта није померена.
Осокољен претходним успехом, непријатељ је јуришао и на другу линију одбране. Притом, 10. маја НАТО баца недозвољене касетне бомбе на наше трупе, убивши при том осам војника. Иако је било готово немогуће употребити тешко наоружање на том подручју, два тенка Т-55 запутила су се да помогну нашим борцима. О тежини задатка најбоље говоре речи из поруке командирима тенкова:
Уз добру припрему имате 30 одсто шанси да прођете тереном, плус патриотизам, плус искуство – крени!

Врхунским умећем, посаде тенкова успевају да зауставе контранапад непријатеља и пруже подршку пешадији на положајима. У духу најславније традиције, наши војници јуришали су на положаје агресора улазећи у борбу прса у прса са узвицима „Напред“ и „Ура!“ Након беспоштедне борбе, врх је коначно заузет. Команда НАТО схвата да мора употребити све ресурсе и, ради подршке својим јединицама које напушта борбени морал, у сукоб убацује своје тенкове. Но наши војници за кратко време уништавају пет тенкова алијансе. Тиме је практично спречена даља тенковска офанзива и продор непријатеља у дубину Косова и Метохије.
Својим пожртвовањем, дисциплином и изказаним патриотизмом, Војска Југославије спречила је главни циљ стратега НАТО пакта – копнену агресију која је овим доживела свој фијаско. Линија фронта се даље није померала све до краја рата,
Ипак, операција НАТО која је иронично названа „Милосрдни Анђео“ трајала је 78 дана и тада је страдало 1002 до сада пописана припадника Војске Југославије и преко 2000 цивила.У рату против алијансе која је окупљала 19 земаља уништено је или оштећено 1.026 цивилних објеката, преко 300 школа, болница и зграда државне управе. Порушено је 54 објекта путне инфраструктуре, од чега 45 мостова, а оштећено 176 споменика културе, међу којима и 23 средњовековна манастира. Процене штете варирају од 30 до 100 милијарди долара.
И, враћајући се на почетак текста и аргумент о непостојању међународног права, до данас ниједан представник НАТО није кривично одговарао за многобројна кршења истог током ове агресије.
Али… Ово је текст о херојству српских војника.

Пише: Вукашин Неимаревић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: