НАТО злочин скривен иза лажне правде

Већина од 27 потписника тужбеног захтева, било да су приликом бомбардовања Варварина рањени или да су им смртно страдали њихови најближи, није гајила илузију да би немачки суд могао да пресуди против сопствене државе. Зато их није затекла одлука Уставног суда у Карлсруеу да се њихови одштетни захтеви одбаце уз објашњење „да обештећење могу захтевати државе, али не и приватна лица“ и цинично тумачење да њихова држава и није учествовала у бомбардовању, већ да је само састављала листу могућих циљева међу којима је, признају, био и варварински мост!

Ипак, верују да је ово суђење у Немачкој имало неког ефекта, јер су на тај начин држали пажњу не само српске већ и светске јавности о страдању житеља овог малог градића надомак Крушевца.

– Очекивао сам такву одлуку Уставног суда Немачке, имајући у виду како се цео процес одвијао, колико се одуговлачио и са јасним ставом да немачка држава неће да прихвати одговорност за тај ратни злочин. Али мислим да смо постигли ефекат, да су медији пренели део истине о ономе што се дешавало приликом НАТО агресије и да је очигледно да су убијени невини цивили, међу њима и моја петнаестогодишња ћерка Сања пред којом је била блистава будућност – прича Зоран Миленковић.

Сања је била најмлађи страдалник злочина у Варварину. Тог недељног поднева 30. маја 1999. године, када је цела варош обележавала славу Свету тројицу и окупљала се у порти оближње цркве, Сања се са две другарице затекла на мосту баш у моменту када су га погодили НАТО пројектили. Девојчице су пале у воду и захваљујући једном стубу биле лакше повређене.

Жалба Стразбуру?

Европски центар за конститутивна и хумана права ће ускоро, како је најављено у њиховом саопштењу, размотрити могућност подношења жалбе Европском суду за међународна права.
– Скандалозно је да оштећени у овом ратном злочину ни после скоро 15 година после бомбардовања немају могућност да добију одштету и то иако су Немачка и њени НАТО партнери признали да су водиле рат из хуманитарних разлога – прокоментарисао је адвокат Волфганг Калек одлуку Уставног суда.

Сања, млади математички геније, освајачица многих медаља на савезним и републичким такмичењима, одмах је кренула да се избави из воде и докопа дела моста који још није био порушен. Није могла да поверује да ће злочинац да се врати на место злочина. А управо се то десило. Када је мост поново гађан она је смртно рањена. Одмах после првог налета сејача смрти, Сањини родитељи, баш као и већина Варваринаца, кренули су ка мосту. Сања је још давала знаке живота када ју је мајка Весна пронашла. Преминула је у њеном наручју на путу до крушевачке болнице.

– Нисам учествовао у тој тужби да би ми неко платио смрт детета, већ да земаљска правда буде задовољена. Сада нам остаје да верујемо да ће божанска правда да одради своје, верујем да неки пилоти имају психичких проблема – каже Зоран Миленковић.

Баш као и он и Верица Ћирић, ћерка овдашњег свештеника Миливоја, није веровала да ће немачки суд судити по праву и правди, већ по интересу своје државе.

– Ово је био начин да за страдање наших најмилијих чује цео свет, а не само Србија и да злочинци како-тако буду прозвани. Знате какви смо ми као народ, брзо заборављамо и тако страшне и тужне ствари које су нам се дешавале – каже Верица, присећајући се с тешком муком тог кобног 30. маја 1999. када нико од њених суграђана није имао храбрости да јој каже да је тело њеног оца Миливоја пронађено без главе.

– Ишла сам до цркве, до моста, па до Дома здравља – нема где се нисам распитивала, коса ми је била пуна опиљака од пројектила. А, онда у капели, када сам дошла, нису хтели да ми је отворе. Тек на наговор мог школског друга који је радио у Народној одбрани су ми дозволили да уђем у капелу. Не могу вам описати ту језиву слику. У гомили страдалих, одмах сам препознала мог оца којем је глава била одвојена од тела – испричала је Верица.

 Симболична одштета

– Ради се о малим одштетама, јер смо у току жалбе морали да коригујемо захтеве на доле, пошто би нас немачки судови на основу неоснованости захтева одбили на самом почетку. За породице убијених је захтевано по 5.000 евра, а највећа одштета је тражена за Весну Миленковић, мајку покојне Сање, којој је дете умрло на рукама, и код које се због психичког бола и стреса ради о нешто већој суми – кажу саговорници „Вести“.

Изостала одговорност Немачке

„Лоша вест – цивилне жртве НАТО напада на мост у Варварину не добијају ништа од немачке државе. Тиме се после 14 година затварају акта једног прилично мрачног поглавља новије историје ратног међународног права“, коментарише Максимилијан Штајнбајс у свом „уставном блогу“ у Немачкој.

Баратајући вешто правном терминологијом Штајбајс даље закључује: „Ако цивилна жртва тужи државу, не може се једноставно послати кући са образложењем да свако ко није у стању да докаже своју тврдњу – једноставно има пех. Међутим, ради се о основним правима. Захтеви за накнаду штете од државе заштићени су чланом 14 Основног закона, а ако тужитељи немају приступ у унутрашње ствари управе, па стога не могу да поднесу доказе, суд не може да се понаша као да је то проблем тужитеља. То варваринским жртвама, наравно, не значи много“.

Независни радио Драјекланд се такође огласио поводом одлуке у Карлсруеу: Након чињеница и тренутног стања све указује да се ова мера у основи не разликује од оне које су донели Виши и Савезни суд. Државна одговорност је изостала, јер НАТО закони не предвиђају претходно информисање националних носилаца одлука! Појединачне захтеве за одштету Савезни уставни суд неће узимати у обзир према одредбама међународног права. Како је згодно – то уставно освећење НАТО рата без мандата УН-а против сопствених цивилних жртава!, саркастично коментарише поменути радио.

„Немачки војници нису прекршили своја правила службе јер није доказано да су надлежни официри били информисани о конкретним околностима планираног напада“, издваја „Дојче Веле“ образложење немачког Уставног суда . Осим тога, Немачка је, како се наводи, била укључена само у „превентивно састављање листе могућих циљева на којој је био и варварински мост“, али, како сматра суд, „тиме није донета одлука о нападу на мост“. Тек при доношењу конкретне одлуке да се мост нападне потребно је поступити са посебном пажњом, али у тој одлуци Немачка није узела учешће, нити је, како то налажу правила НАТО, била обавештена о предстојећем извођењу конкретног напада“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: