Научни скуп „Отимање српског језика“: Вратити право српског језика у Црној Гори
1 min read
Светозар Ћираковић, Станојка Ојданић, Марија Лалатовић, Бранислав Вешовић и Панто Дубак.
Научни скуп „ОТИМАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА“ у организацији Српског културног центра „Жупан Првослав“ је одржан у Беранама 24. априла 2017. у сали Центра за културу.
На скупу су говорили др Бранислав Вешовић, предсједник Српског културног центра „Жупан Првослав“ који је један од организатора скупа, професор српског језика из Скадра Светозар Ћираковић који има 80 ученика Срба православних и Срба муслимана, Марија Лалатовић, професорка физике, која се солидарисала са професорима српског језика из Никшића и заједно са њима остала без посла, и професор српског језика из Берана Станојка Ојданић.
Лалатовић је позвала на стални отпор угњетавању већинске језичке заједнице у Црној Гори, док је Ојданић, предсједник Одбора за школовање на српском језику упознала присутне са активностима Одбора и најавила да ће се ускоро пописати сви они који желе да се школују на свом матерњем српском језику као и да је близу дан када се већинска језичка заједница у Црној Гори више неће школовати на непостојећем језику и туђинском писму.
Учешће на скупу отказао је професор Салих Селимовић који је, како су казали организатори, велики борац за братство Срба муслимана и православних Срба.
Са најпознатијим дјелом др Лазе Костића „Крађа српског језика“ присутне је упознао Панто Дубак прочитавши текст о томе. На скупу је прочитан и дио изузетног рада Петра ашкрабе Загорског „Отимање србскога језика кроз времена“.
Вешовић: Од исквареног српског (бугарски) до чобанско-кроатизованог (црногорски)
„Проблем лажних народа, лажних језика и лажне историје на српском етничком простору није од јуче. Он је зацртан у подрумима Ватикана, а од Берлинског конгреса 1878. године у континуитету се спроводи. Дакле, када је требало да наш народ после векова окупације од стране различитих непријатеља, буде коначно слободан и свој на своме као и остали европски народи његови непријатељи му то нису дозволили, и што је најгоре, увек су за то имали подршку и међу нама самима,“ казао је др Бранислав Вешовић и нагласио:
„Савремена наука се слаже да ако хоћеш да уништиш један народ, најбољи начин за то је да му уништиш његов језик. Сви Словени на Балкану говоре један језик. Тај језик има своје име – српски језик. Да би се један језик одвојио од другог, односно био засебан он мора да буде другачији од дотичног за 75% од дотичног. Таквог језика на Балкану у односу на српски језик нема. Можда је донекле другачија прича једино у односу на бугарски и словеначки.
Француски научници у 19. веку, а тада су Французи имали бар мало симпатија за српски народ, а и Француском су владали Французи, кажу да Бугари говоре исквареним српским језиком. И данас у француским енциклопедијама, толико година касније, наћи ћемо податке једино о српском језику као језику балканских Словена, а уз то се спомињу и неки јужни дијалекти на простору данашње Македоније.“
Хрвати урадили немогућу мисију – прогласили српски језик за свој
„Сви знамо да су Хрвати урадили немогућу мисију што се тиче језика. Прогласили су српски језик за свој, дали му своје име и наметнули га својим чакавцима и кајкавцима, чији је говор био пуно другачији од српског. 1900. године су прогласили све Србе римокатолике за Хрвате, њихов српски језик им је добродошао, а они су и дали натполовичну већину данашњих Хрвата,“ напоменуо је Вешовић и додао:
„О језику као што си босански или бошњачки (још му се не зна право име) или црногорски не треба трошити ни речи ни време. Црногорци су су покупили све чобанске изразе које су имали да би имали ‘свој’ језик уз неопходну кроатизацију која је у току.“
Вратити суспендовано право српског језика
„Скренуо бих пажњу аудиторијуму о чему је свох ових година писао берански лист Србобран чији сам главни и одговорни уредник. У првом броју који је изашао далеке 1998. године смо писали о лудаку из Никшића који је написао тзв. црногорску граматику. Следеће додине излази чланак ‘Черечење српског језика на црногорски начин’. 2001 године аутор Влатко Пековић пише о неопходности стварања српских институција у Црној гори као што су Матица српска, САНУ ЦГ и слично Панто Дубак нам 2004. године скреће пажњу на катастрофалан положај српског народа у Црној Гори у чланку ‘Србе нема ко да брани’ прозивајући и власти и опозицију,“ наводи у свом обраћању др Вешовић и додаје:
„2007. године нас Влатко Пековић упознаје са чињеницом да су у СФРЈ Шиптар Адем Демаћи и Хрват Владимир Бакарић први споменули да би требало да и Црногорци имају свој језик. Наравно да није било никаквих реакција на наше чланке, као и на многе друге акције невладиних организација у Беранама. Безброј писама је написано властима, посланичким клубовима, државним институцијама и ни једно наше обраћање није удостојено одговора.
Ми смо увек тражили само једно: да се врати суспендовано стечено право српског језика у Црној Гори и да се већинска језичка заједница не школује на измишљеном језику и туђем писму. Ни стране институције нису нам дале одговор зато што су покровитељи угњетавања већинске заједнице које спроводи Црна Гора према свом становништву.“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
A sto se tice ovih agenata srbske crkve,zatvor je jedino mjesto koje zasluzuju zbog sirenja medju vjerske mrznje i propagiranja jedne religije na ustrb drugih.Nego ,nema drzave pa se mozete popismaniti…
У овом контексту поменули бисмо интересантан случај Владимира Назора (1876-1949), који је по народности је Хрват, писац, песник и књижевник. Уочи Другог светског рата Назор је подржавао великохрватску и интермариумску Мачекову опозицију. За време тз. Независне Државе Хрватске постао је 1941. године чланом Павелићеве Хрватске Академије Знаности и Уметности. Током 1942. године напушта Павелићев Загреб и одлази у Брозов Врховни партизански штаб, где остаје сво време трајања револуције. Назор је био члан првог и другог интермариумског и фабијанско-троцкистичког АВНОЈ-а. Постао је и први председник Президијума Сабора НР Хрватске и том приликом упутио је једну званичну „Поруку Хрватима“, у којој дословно стоји:
„Тим чином су родољуби на мене свратили пажњу не само Хрвата од Чаковца у Међимурју и од Чичарије у Истри до Боке Которске, па од Лошиња на Јадрану до Земуна на Дунаву, но такођер и људи наше крви и језика онкрај далеких планина и широких океана, те осјећам потребу да на часни позив одговорим не само члановима Вијећа, него и свима који су у тој одлуци нашли изражај властитој жељи…“ ( Види: Вјесник, Орган КПХ, бр. 3, од 20. фебруара 1944; Бруно Бушић, Хрватски усташе и комунисти, Washington, D.C., U.S.A., 1979, стр. 18).
Чим је Назор увидео да је великохрватски естаблишмент у нацинално – федералистичкој Југославији узео власт на челу са Брозом, Смодлаком, Рибарем, Шубашићем, Маговцем, Хебрангом, Бакарићем, Крајачићем, Стилиновићем, Клишанићем , Сремцем, Ујевићем, Крлежом, Драгановићем и осталима уз помоћ западно-европских и америчких империјалиста почео је отворено да врши пропаганду за хрватски народ и хрватску државу, што сведочи и овај чланак, који је објављен под насловом „И Владимир Назор“, где стоји:
„Кога све нису заносиле мутне воде хрватског романтизма? Једно од највећих изненађења је случај пок. Владимира Назора, Далматинца, врсног песника и књижевника, чији су прилози годинама објављивани у Српском Књижевном Гласнику, иначе, до Павелића, човека који је сасвим позитивно утицао на хрватску омладину, пун оптимизма за југословенство, почев од 1913 године. Доласком Павелића на влас и стварања ‘НДХ’ ни Назор није могао одолети масовној хрватској хистерији. Захваћен том хистеријом, он у то време пише једну песму у којој су и ови стихови:
‘Није вријеме за музику и мандолине
Већ вријеме да сватко од нас
Живи као вук, као лав,
Дугим ријечима као Хрват’.
Ускоро затим Назор се нашао код Тита и остао с њим све до своје смрти, мажен и нарочито пажем, уз певање песама за ‘нову сезону’. Ми не заборављамо његову песму ‘Мајка православна’, али нам је теже заборавити његове потезе скакавца од времена прве Југославије до Павелића, и од Павелића до Тита. То је заиста било: Добро јутро чаршијо на све стране! Тешко је бити човек“ (Види: И Владимир Назор, „Американски Србобран“, 29 јул 1981, Pittsburgh, Pa., USA).
Не упуштајући се ни у какве друге коментаре да видимо шта о Назору каже Првослав Васиљевић у једном писму, које је објављено у књизи Владимира Дедијера „Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита“, где између осталог, стоји:
„Поверљива достава Првослава Васиљевића Миловану Ђиласу против Владимира Назора и његовог језика и ђиласова порука Александру Ранковићу
27. септембра 1944.
Драги друже Ђидо,
Данас ме је позвао друг Назор на разговор. Када сам отишао тамо, рекао ми је он да хоће да говори са мном као председник Федералне Државе Хрватске о неким питањима, која њега као таквог интересују.
Како је пред собом држао билтен иностране штампе који ми издајемо, с неким подвученим местима схватио сам одмах о чему ће се водити разговор…
Питао ме је затим ко уређује Билтен, ко врши избор материјала итд. Рекао сам му да то чинимо ја и Вук Драговић који је на путу. Затим ме је питао ко све ради у Пресбироу. Записујући имена особља интересовао се и за националну припадност. Кад је завршио са тим општим питањима, почео је да говори:
– Ја сам те позвао да разговарамо о једном веома важном питању, преко кога ја као Хрват и председник хрватске државе не могу да пређем ћутке. Ви сте у Билтену завели језик београдске чаршије, ви га намећете и поред тога што се налазите на територији Хрватске државе. Нас Хрвате то вређа и ми нећемо језик београдске чаршије. Док сте овде на нашој териториоји имате да пишете хрватски, а кад одете у Србију пишите и говорите како год хоћете, мене се то ништа не тиче.
– Затим је говорио дуго о хрватском и српском језику, о Вуку Караџићу итд. и напоменуо да ми њима Хрватима само правимо сметње и политичке потешкоће оваквим својим радом.
За читаво време његова говора, који је пуно пута имао повишен тон, остао сам пристојно смирен…
На то је он рекао одлучно:
– Не може тако више да буде. Док сте овде на територији Хрватске имате да пишете хрватски. Све што из Хрватске излази и у њу улази има да буде на хрватском језику. Ко не зна хрватски, не може ни да ради код вас…
Питао ме је затим којим се језиком пише радио-билтен. Рекао сам му да то зависи од емисија, оне емисије које се дају на хрватском ми их тако и бележимо, а оне на српском дајемо исто тако на српском. Мислимо да ако бисмо другачије поступали, да те емисије не бисмо верно преносили, већ би их фалсификовали. Он је одговорио да ни то не може више тако да буде и да и тај билтен има да се даје само на хрватском. Питао ме је које радио-станице слушамо. Рекао сам му да слушамо углавном Слободну Југославију, Москву и Лондон. На то је он узбуђено узвикнуо:
– Па тамо су сви спикери Срби. По свом старом обичају Срби су се и тамо ушуњали, као што већ умеју да се ушуњају свугде. Ја ћу да протестујем против тога. Нећемо ми више да трпимо да нам ви намећете оно што хоћете…
Првослав Васиљевић“ (Види: Владимир Дедијер, Нови прилози за бографију Јосипа Броза Тита, Књ. 2, Ријека-Загреб, 1981, стр. 842-3).
На крају, у овом контексту не може се избећи ни заобићи између осталих лидера Брозовог великохрватског естаблишмента у Југославији ни Густав Крклец (1899-1977). Крклец је био уредник хрватског усташког листа „Граничар“, који је публикован у Земуну за време тз. Независне Државе Хрватске .
Оно што је битно, овде доносимо, без коментара један чланак о Густаву Крклецу, који је објављен под насловом „Награда злочинцу“ у којем дословно стоји:
„Било је то пре две године. За награду Матице српске предложен је Густав Крклец!
Млађи у Отаџбини нису протестовали, јер истина из беографије Густава Крклеца – била је изостављена.
У само Матици српској, чланови Наградног одбора били су збуњени.
Њима је биографија Густава Крклеца била позната, јер док су у седишту Матице српске, у Новом Саду, мађарски фашисти бацали Србе под лед у Дунав, дотле је Густав Крклец у Земуну чувао стражу Павелићеве НДХ. Био је главни уредник ‘Граничара’.
Али – стигло је наређење: ‘У духу ‘Братства и јединства’ награда Матице српске безусловно мора да се додели Густаву Крклецу’!
Тако је Густав Крклец, Павелићев граничар, постао доботник Матице српске!
Награда за злочине!
Награда ономе који је славио највећег убицу кога је свет упознао – Анту Павелића.
Награда Густаву Крклецу – Павелићевом граничару!
Старији знају, али – како би млађи упознали праву биографију Густава Крклеца – треба да прочитају оду Поглавнику Павелићу, чији је аутор Густав Крклец.
Под својим оригиналним потписом у усташком ‘Граничару’ чији је био главни уредник, Густав Крклец је објавио песму посвећену свом идолу, убици српског народа, Анти Павелићу:
Дошли су наши дани са њим.
Донио их је најбољи хрватски син.
Клели смо се Св. Антуну –
И Свјетац нам посла изабраника.
Домовино поздрави Антуна Поглавника!
Загребу бијели разви заставе наше
Проспи цвијеће и цвијећем га кити.
Дош’о је Анте… Никада више
Хрвати робови неће бити…
На застави је хрватска круна,
А ја са браћом ЗА ДОМ СПРЕМАН –
Стражарим на граници код Земуна!
Густав Крклец”
(Види: Награда злочинцу! „Слобода“, Oрган СНО у Америци, 25. фебруар 1970, Chicago, Illinois, U.S.A.).
Dovoljno je procitati ko objavljuje tekstove ,pa vjerovati u vjerodostojnost.CIA pamfleti u vidu organa cetnicke emigracije 1970.I cetnicka i ustaska emigracija zdusno radi na razbijanju Jugoslavije,te ih treba tretirati jedino kako zasluzuju ,kao izdajnike.U to mogu vjerovati samo CIA spijuni i imbecili.