Научници открили воду на цијелој површини Мјесеца

Према новој анализи минералошких мапа, вода и хидроксил – још један молекул састављен од водоника и кисеоника – могу се наћи на више локација на свим лунарним ширинама и теренима, чак и тамо гдје Сунце најјаче сија.

То је откриће које има вишеструке импликације. Може нам помоћи да разумијемо геолошку историју Мјесеца и текуће процесе, и да обавијестимо будуће мисије посаде на Земљин сателит.

„Будући астронаути ће можда моћи да пронађу воду чак и близу екватора искоришћавањем ових области богатих водом. Раније се сматрало да су само поларни регион, а посебно дубоко засјењени кратери на половима, тамо гдје се вода може наћи обиље”, каже за Сциенце Алерт планетарни научник Роџер Кларк са Института за планетарне науке додајући да информације гдје се налази вода не само да помажу да се разумије лунарна геолошка историја, већ и гдје астронаути могу пронаћи воду у будућности.

Мјесец изгледа прилично сув. На површини се не накупља вода – нема језера, баре или ријеке. Али студије све више показују да Мјесец има доста скривене воде, која је највјероватније дубоко у лунарним кратерима. Ове дубоке џепове, према досадашњим сазнањима, никада не дотичу директна свјетлост и топлота Сунца, што значи да у њима могу бити наслаге леда дебљине неколико метара. Кларк и његове колеге наводе да су вода и хидроксил – који се састоје од једног атома кисеоника и једног атома водоника – прилично распрострањени на Мјесецу, везани за минерале који формирају стијене и прљавштину на површини Мјесеца. Истраживачи су открили да се вода и хидроксил могу наћи на свим географским ширинама на Мјесецу. Али стијене богате водом које се ископају током удара могу се наћи свуда гдје се такви удари дешавају. Такође, откривено је да вода неће остати у депоима заувијек. Истраживачи су открили да је вода на површини Мјесеца изложена кратерима, а затим постепено уништена зрачењем соларног вјетра током временског периода од милион година. Али овај процес оставља иза себе хидроксил. Хидроксил такође производи соларни вјетар, који таложи соларни водоник на површини Мјесеца, који се тамо може везати са кисеоником да би произвео молекул.

„Сви докази заједно указују да видимо површину Мјесеца са сложеном геологијом са значајном количином воде у подземљу и површинским слојем хидроксила”, каже Кларк.

Истраживачи су такође открили да се водени потпис пироксена – врсте магматске стијене – мијења у зависности од угла сунчеве свјетлости која га обасјава.

РТЦГ

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: