Научници открили зашто неки људи увијек касне

Сви познајемо некога ко никада не стиже на вријеме, било да је ријеч о ручку или пословном састанку.

Ријеч је о занимљивој теми која је постала предмет одређених истраживања у склопу којих се покушало пронаћи објашњење за ту, према многима иритантну, навику. Стручњаци су на крају закључили да навика кашњења произлази из неколико фактора, укључујући перцепцију времена, управљање временом и карактер, пише Лајвсајанс.

Према Хугоу Спирсу, професору когнитивне неуронауке на Универзитету Колеџ Лондон, механизам у мозгу може узроковати кашњење јер неки људи погрешно процјењују колико ће им требати да стигну на одредиште. Његово истраживање из 2017. објављено у часопису Хипокампус указује да хипокампус, дио мозга који процесира вријеме, помаже у памћењу трајања задатака. Ипак, није потпуно јасно зашто неки људи стално лоше процјењују односно потцјењују вријеме.

Један од фактора који утиче на развијање навике кашњења јесте и то колико добро познајемо простор. У истраживању из 2017, Спирс је замолио студенте да процијене вријеме путовања по Лондону. Резултати су показали да добро познавање простора може довести до криве процјене времена потребног за путовање.

Неки људи прије кретања на неко одредиште не узимају у обзир додатне задатке, попут јутарњег спремања. Према истраживању објављеном у часопису Мемори енд Конгнишн, процјене времена често се темеље на сјећањима, која нису увијек тачна. Ако смо задатак радили много пута, склони смо погрешно процијенити колико ће трајати.

Карактер такође игра улогу код навике кашњења. Људи с ниским нивоом савјесности могу заборавити планиране задатке, а склоност мултитаскингу смањује шансе за њихово правовремено довршавање. Према истраживању објављеном у часопису Адванцес ин Цогнитиве Псyцхологy, мултитаскинг може исцрпити пажњу потребну за обављање планираних задатака.

Људи који редовно касне често не виде себе таквима, каже Граце Пацие, ауторица књиге „Late! A Timebender’s Guide to Why We Are Late and How We Can Change“. Иако могу бити тачни када су посљедице озбиљне, попут пропуштања лета, без чврстог рока често губе појам о времену. Особе с АДХД-ом посебно тешко процјењују проток времена, показује преглед из 2019.

Људи који хронично касне нису изгубили наду

– Људи који стално касне често су оптимистични и нереални, а такав начин размишљања утиче на њихову перцепцију времена. Они то не раде намјерно, већ искрено вјерују како ће успјети обавити све што су испланирали и доћи гдје требају на вријеме. Али, тај план им се увијек некако изјалови и тако стално касне – објашњава Диана ДеЛонзор у књизи ‘Never be late again‘.

На крају, срећа и позитивно размишљање повезани су с дужим живљењем.

Вјеровање у позитиван исход кључно је за остваривање личног успјеха. Истраживања показују да срећа повећава продуктивност, креативност и слагање на послу. Студија проведена на Државном универзитету у Сан Диегу повезала је кашњење с личншћу типа Б односно људи који су опуштенији. Другим ријечима, људи који касне не брину се због малих ствари већ се усредоточују на ширу слику и виде будућност као низ бесконачних могућности.

Вријеме је релативан појам

Тачност је такође релативан појам. Вријеме и кашњење у различитим културама и контекстима значе различите ствари.

У САД-у, кашњење се интрепертира као увреда или знак непоштовања према радном мјесту. Када људи касне, претпоставља се да сматрају како је њихово вријеме драгоцјеније него њихове обавезе. У Европи је нешто другачије. У Њемачкој је, на примјер, тачност врло цијењена. Када је руски предсједник Владимир Путин закаснио на састанак с канцеларком Ангелом Меркел, она је једноставно отишла.

У Шпанији је, пак, вријеме схваћено посве другачије. Шпанци имају ‘властито вријеме’ и познати су по томе да вечерају око 22 сата, док у Латинској Америци тачност има врло малу или никакву важност.

Поента: свако има властити поглед на вријеме. Наравно да је кашњење лоше за економски развој и да су распореди нужни како би ствари функционирале, но кључ је пронаћи здраву равнотежу између тачности и кашњења. Распореди су важни, али њихово непоштивање није крај свијета.

Особе с тенденцијом кашњења воле да се зауставе и помиришу руже, а они који су склони тачности могли би научити понешто од њих – и обрнуто. Живот није могуће испланирати до најмањег детаља, нити је он уопште тако замишљен.

Живјети у садашњости од виталног је значаја за наш разум.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: