Научници пронашли поријекло муцања у мозгу

Муцање је за обољеле веома стресно, поготово зато што други људи често увредљиво, агресивно или некоректно реагују на тај поремећај у говору. Нехотична понављања слогова и звукова, растезање звукова и уочљиве или „тихе“ блокаде могу да узнемире и учине несигурним оне који су погођени. Слабост може да постане и физички видљива, попут црвенила или знојења.

Притом муцање не дозвољава доношење закључака о карактеру или интелигенцији погођене особе. Људи који муцају тачно знају шта желе да кажу, али то тренутно не могу течно да изговоре.

Дуго времена сматрало се да је муцање психолошки или емоционални поремећај. Заправо, муцање је неуролошки узрокован поремећај говора у којем је поремећена регулација производње говора у мозгу.

Лоцирано поријекло муцања?

Фински научници сада вјерују да су лоцирали подручје мозга у којем лежи коријен муцања. Пронашли су структурне промјене у чворовима мождане мреже код људи који муцају.

Према тиму који води Јухо Јоутса са Универзитета Турку, то се налази у подручју базног ганглија путамена. Путамен је једно од централних подручја великог мозга и дио је сиве масе мозга. Посебно је важан за моторику лица, односно мимику.

Поремећај у течном говору може да има различите узроке. Постоји генетска предиспозиција која може, али и не мора, да доведе до појаве муцања. Осим тога, неуролошке болести попут Паркинсонове болести или можданог удара могу да резултирају муцањем. За потребе студије, фински научници испитали су и пацијенте који су почели да муцају након можданог удара. Мождани удар захватио је само дио мозга гдје се налази дотична мождана мрежа.

Испитаници су показали исте структурне промјене у чворовима те мождане мреже, као и они код којих се муцање развило у детињству. Према студији, то показује да муцање увијек настаје у тој мрежи, без обзира на генетске или неуролошке узроке.

Нове методе лијечења?

Према речима проф. др мед. Мартина Зомера, шефа Интердисциплинарне радне групе за поремећаје говора на Одјељењу за неурологију при Универзитетском медицинском центру Гетинген (УМГ), финска студија је још једном показала да је лијева мождана полутка пресудна у формирању говора.

Студија такође показује да се два облика муцања – неурогено муцање, тј. муцање узроковано можданим ударом, и муцање у раном детињству – не разликују много, каже Зомер, који је и сам погођен муцањем и савјетник је у Савезном удружењу за помоћ при муцању (БВСС).

До данас не постоје ефикасне могућности фармаколошког или неуромодулаторног лијечења. Према финским научницима, локализација структурне промјене ствара нове методе лијечења, попут дубоке мождане стимулације усмјерене на ту мождану мрежу.

Неурофизиолог Зомер поздравља нови истраживачки приступ. „Сигурно је могуће извести лијечење на основу тих сазнања, али то захтијева неколико међукорака да бисте разумјели гдје морате да причврсте коју електроду и с којим поларитетом, а то није тако лако. Још смо далеко од тог циља“.

Муцање није неуобичајено

Процјењује се да у Њемачкој, која има готово 84 милиона становника, око 800.000 људи трајно муца. Више од пет одсто мале дјеце муца, односно око 50 од 1.000 дјеце. Дјечаци су погођени чешће него дјевојчице.

Муцање често почиње изненада између друге и шесте године, и тај поремећај обично нестаје сам од себе током следеће две године. Ипак, око један одсто обољелих и даље муца када одрасте.

Љекови, терапије дисања или опуштања, или било које друге терапије лијечења, заправо не дјелују против муцања, како то неки терапеути обећавају. „Још увијек нажалост имамо надриљекаре који обећавају чудотворан лијек, да тако кажем. Зато морате бити на опрезу“, каже проф. Зомер.

„Чак и најтеже муцање може се спријечити једноставним методама, попут тзв. метроном-говора. Али, муцање тада не нестаје, само се скрива иза промијењеног начина говора“, каже Зомер за ДW.

Како помоћи?

Погођени често покушавају да избјегну одређене ријечи или говорне ситуације због срамоте или страха да ће се осрамотити. То може да доведе до тога да се погођени повуку из свакодневног живота и постану друштвено изоловани.

Људи који муцају зато се такође уче да се суочавају с тешким ситуацијама. „Највећа опасност кад муцате јесте држати језик за зубима. А многи погођени баш то раде. Избјегавање говора је неповољно, јер значајно ограничава могућности развоја људи. Зато је важно не ћутати, него рећи оно што желите“, савјетује неуролог Зомер.

Групе за самопомоћ могу да помогну у превладавању страха од говора. Обично је корисно суочити се с муцањем отворено и с повјерењем у породицу, пријатеље или колеге на послу.

Но, оно што људима који муцају није потребно јесу они често добронамјерни савјети, попут: Дубоко диши, концентриши се, смири се. Такви савјети само нервирају или узнемирују.

„Најбоље је, дакле, чекати, гледати и слушати. Људима који муцају потребно је више времена, то је једноставно тако. Увијек постоје људи који покушавају да наставе ријеч или реченицу. Пре свега, врло је болно некога прекидати. Осим тога, можда то није оно што је особа која муца заправо хтјела да каже, а тада ствари постају компликоване“, каже Зомер.

Вијести 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: