Не ћосам се

Пише: Бећир Вуковић

Прво, ђе починем, није Починак, но Црквине.

Најљепша је тераса на Црквинама, на двије воде, ко на два свијета: једна кап кане вође, тер воденистанима, тер морачким сутоком, тер у јелинско царство; друга кане са друге стране шљемена, тер сутоком тарскијем, тер у братски, руски океан…

На Црквинама, на билборду, око ражњића, игра коло прасића. Прасића, у куварским кецељицама, и бијелим турбанчићима. Ватрица гори, клека пуцкета, а на ражњу – ништа. Ћосају ли се ова прасад са нама, а.. Ја сврнуо на печење, а прасићи коло окренули, кви, кви, кви, папак земљу не додира…

Оћеш ли једну варенику, да угријеш дроб, виче конобарица иза лучевог шанка. Виђу, неђе је, од Мојковца. Знам стару причу, причао ми Драги из Поља, тер вратим јој: нијесам, ти, ја, Јејо, неки оптимиста, за варенику. Не можеш више ни вруће варенике, а…

Отаборили укруг у савардаку „Козак“, на Крсцу. Мећемо приганице, са џемом од бијеле трешње. Добро сам упамтио лањску грушавину. Бијасмо, свратили, а загрмио свети Илија, уздуж, и упријеко од Урошевине, а ми бокалима по грушавини. Тутњело је, и бљецкало, од Мучнице, до поноћи.

Оћемо ли, на протесте, а… Ђе, одог са овијем Србима, мјесто да одог са педерима, тер, љепоте. Што фали тој сексуалној пракси. Што фали позадинцима, вазда су око казана. Тер француског сира, а не Виднинога тврдога, тер сите а не урметиновог, тер вискића мјесто патоке.

У, какав је цивилни сектор. Смрде, на нешто, али прође, и, што, ништа. Тамо, имаш шпијуна, офшоро компанија, накве господе, има посла око дупета, неје само ћићеро економисање. Какав је тамо економски рас.

Није ми ово реко Вукосав покојни, но, и сам видиш. Парлез воус францаис.

Направи што више захтјева, и, никад куће. То је судбина ових оставки. Кукали смо за инсајдером, поцркали, а сам је дошо, ко се томе надо. А, кад га ђаво донио, кад се примакне, и закуца на врата, куц, куц, истули свит, и намакни резу.

Вала, Вељашу, не ваља све ни у своју. Бојим ти се, надућеш се, јадан брате, тер богу душу, а бог је неће. Мрс је то, мрс…

Не ћосај се, видио си свијета, но ме учи, шта ћу са мишевима, јади иг не знали. Поједоше и дувар и поднице. Е, ево, како, прислони то, куд иташ, и пази овамо: увати једнога под калицу, ондак, убачи у бадањ, и, мош најлак, про Љештарја, на фирцик. Онај из бадња, дозваће све мишеве од Грдиног прибоја, тер до Врлоспута, тер до Јарчевијег страна, и овамо, заокружиће са Подбишћем. Фук, један, по један, фук, један за другијем, и тако, док наусјеченије пребасаш про крчевина, ето, пун бадањ мишева.

Од утора, изнутра, сланином намажи бадањ, чујеш ли… Кад се врнеш, тер, штицу, одозго, тер, зипу одозгор, а, онда, у расо, укркај врећу соли….

Сврати у Воденицу, да те виђу, остале су двије гуке качамака. Нећу ти, ја, Вељашу, на протесте, до 9. маја, до дана Пресуде. Дако се, онда, поћерамо – коме опанци, коме обојци. Морамо се ћерати, или, селити...

Познаћеш ме и по мраку, по пјесмама, и мераку….

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: