Не дај Боже да се Срби сложе или нема договора између српских странака у Подгорици?

Пише: Емило Лабудовић 

„Нема договора између српских странака у Подгорици“! Нијесам уопште сигуран какав би интерпукцијски знак требало да стоји иза ове реченице/наслова којом је дефинисано предизбирно стање политичких прилика на овом, назови српском, крилу. Да се стави знак питања, или још израженије – знак чуђења, било би више него претјерано, јер реченица не доноси ништа ново и ништа зачуђујуће. „Благо изненађенима“, рекао би Матија Бећковић.

Јер, прије би било изненађујуће да су се Срби, било гдје, а у Црној Гори посебно, сложили око било чега, тим прије што се неки дојучерашњи Срби уопште не слажу ни са својим очевима, ни са ђедовима, ни са краљевима, а ни са самима собом, и неће да су Срби.
Ни знак узвика не би пристајао јер би он требало да упућује на неку дозу тријумфа и побједе разума над српском пизмом. Међутим, како „то јуне нема да нас муне“ нема нити је икада било (ако изузмемо литије) мјеста тријумфализму и побједе над српском неслогом. Све у свему, једино што, у смислу правописа, заслужује ова реченица је само једна обична, мала, малецка тачкица, тек колико да неки престроги професор српског језика не замјери. Они који предају онај други сигурно би ставили све знаке радовања.
Али, треба бити поштен па прије ове реченице са горким укусом мирења са ситуацијом, поставити круцијално питање: а које су то „српске“ странке чија се предизборна слога очекивала? Е, иза ове реченице није довољан само један знак питања. Колико ја знам, само Српска нова демократија, макар у наслову, не крије да је српска.  Већини осталих у насловима доминира Црна Гора у свим валерима, од „уједињене“ до „праве“, изузев оне двије које су насловом народу окренуте. Чињеница је, и то неспорна, да само име партије/странке не опредјељује битно и њено политичко дјеловање, али некако испада да се Срби у Црној Гори, не могу рећи плаше, већ као стиде да се и у том сегменту именују својим правим именом и презименом.

Наравно, међу овим чиниоцима на такозваном „српском или просрпском“ крилу, има оних који своје српско становиште не само да нијесу прикривали већ су га разглашавали на сва звона, (ДНП, рецимо) али, српско је оно што је именовано српским. Макар на прво читање.
Други закључак који би се дао извући из поменуте реченице, а и из стварне ситуације, јесте да такозвано „српско питање“ у Црној Гори никада до краја није дефинисано. Капу скидам пред бројним напорима научника, историчара, социолога, политиколога, политичара да установе јединствену платформу која би указала на дубиозе, промашаје, грешке, извртање чињеница и истине, како би она истовремено указала и на могућа решења и излазе. У њеном одсуству, Срби у Црној Гори се често понашају као ждралови у магли, наносећи једни другима више штете него политичке и персоналне слоге.
Зато реченица/наслов која указује на стање односа међу носиоцима српске мисли и идеје, па ма како се звали, треба да буде замијењена оном помало саркастичном: не дај, Боже, да се Срби сложе. Е тек тада би иза ње могли да стану сви узвици, знакови питања и чуђења које познаје српска граматика.
А надати се, и то је људски, зар не?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: