Не дај крст свој, Србине, без њега те нема!

Пише: Михаило Меденица

Да ли заиста не видимо, или се, што је још горе, својски трудимо да не видимо како се над светом Српском православном црквом, суштином нашег постојања, надвијају језици ђавољег пламена намјерени да је сатру занавијек?!

Заиста је задњи час да оно саборно у нама надвиси и надвлада приземно, погано и лично, јер црква заиста јесте суштина нашега постојања!

Вјерних колико и невјерних, јер толико пута написах да када и ми посумњамо, или не вјерујемо у Господа, он не сумња у нас и вјерује безрезервно!

Вјерујућима не треба објашњавати, невјерујућима, пак, објасним да је и то што не вјерује опет Божија милост јер у православљу нема морања нити страха од Господа, већ чисте и питке љубави која нит гони, нити надгорњава, но вазда ту, чека, кад човјек заиште па се читава распе по њему и свије копрену смираја, спокоја и благости меке која се не да описати.

Заправо, ништа лакше до описати је: вјера Бога у човјека и вјера човјека у Бога, ето, толико једноставно а тако насушно.

Ваљда зато што је толико једноставно вољети и бити вољен у цркви видимо горостаса под чије се скуте вазда можемо привити, но тај горостас је једнако и нејаки, рањени птић што вапије да га сачувамо од врана и јастреба.

Данас су дани када нам ваља, можда као никада до сад, понијети и поднијети и више неголи што можемо да поднесемо, јер црква је за нас носила и подносила јада и мука од којих би и васељена немоћно проплакала, али света Српска православна црква није!

За свакога од нас је пострадала и васкрсла, небројено пута, ћутке, кријући гдје крвари и гдје распорену дроб распећима вида.

Не тражи Господ да доказујемо љубав њему, но љубав себи.

Не иште да бранимо олтаре у богомољама већ богомоље у себи, олтаре у ближњима, литургије у прецима и причешћа у потомцима.

Не моли нас црква но се моли за нас, а ово су дани кад нам се ваља помолити да будемо достојни вјере своје, гробова и колијевки својих, крста што благословено носимо – па саборно стати на међу вјекова прошлих и будућих!

Међу на коју је ударила свакојака олош!

Овдашња, властодржна и властожеља!

Милогорска ђавоља накот!

Бјелосветски јахачи апокалипсе, сви ко један!

Знају оно што ми заборављамо – ископај Србину очи, видјеће и даље и јасније и без њих, ништа му не можеш, али сатри Србину цркву – ништа очињим видом више видјети неће!

Вјерујући и невјерујући једнако, јер Бога оба дозивају…

А, ви, браћо и сестре, што ћете подсмјешљиво читати ово слова вајкајући се гдје недостојни патријарх и раскомоћене владике нису вриједне пружене руке – гријешите!

Нити су они црква, нити мислим на њим, грешно је то, овоземно и смртно једнако као свако од нас…

Црква је то гдје у трептају воштаница познам прађедове…

Гдје у лахору тамјана чујем праунучад…

Гдје се у литургији окумим с најбољим у себи…

Гдје се она милост и љубав распу ко пахуљице кад их вјетар потјера с грана па осјетиш, знаш, можеш понијети крст већи и тежи од два живота, а ко перо лак…

Није суштина живота трагање за суштином већ чување суштине да не би улудо проживио јалово трагајући за њом.

Није црква тек камен о који ћемо се потпријети кад вјетрови ударе, већ и камен који ћемо подупрти кад зло удари о темеље!

Сумњајте у Господа само ако га никад потражили нисте…

Ако сте га потражили – видјећете да од никада није посумњао у вас!

Дани су када ће зли вјетрови ударити о распећа, но што буду тежа то ћемо их лакше носити – вјерујемо ли у Господа само дјелић колико он верује у нас…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: