Не дају да кажемо истину: Због НАТО бомби смртност двапут већа од светског просјека
1 min read
Малигне болести су у Србији готово три пута учесталије него у свету: код нас се на 100.000 становника региструје 5.500 оболелих од различитих врста карцинома, а у свету 2.000! Само од леукемије смртност је од 2002. године повећана за чак 139 одсто. Број оболелих од карцинома код нас сваке године расте за два одсто, а у свету за 0,6 процената. То је последица бомбардовања. Младима којима смо оставили овакву земљу и све проблеме са којим се сусрећу, оставили смо и проблеме о којима не смемо да причамо, и за које не смемо да тужимо зликовце који су их створили. Срамота!
Овако за „Новости“ говори професорка др Даница Грујичић, један од наших најбољих неурохирурга, начелник Одељења неурохирургије у Клиничком центру Србије.
На последице бомбардовања СРЈ, 17 година касније, док стручна јавност, са изузетком проф. др Слободана Чикарића, председника Друштва Србије за борбу против рака, углавном, „заобилази“ ову тему, проф. Грујичић упозорава на друштвеним мрежама, у видео-прилозима, на јавним трибинама…
Многе ваше колеге тврде да ћуте зато што се пораст оболевања од рака у Србији не може директно довести у везу за бомбардовањем?
– Чињенице су ту. Сведоци смо свакодневно појаве све већег броја солидних тумора који се јављају 15 до 20 година након бомбардовања.
Поред тога што се јављају у већем броју, тумори су и агресивнији и то је разлог што се по смртности од малигних болести налазимо у самом врху Европе.
Само старошћу популације и пушењем се то не може објаснити.
Шта вас подстиче да сада указујете на последице НАТО бомбардовања 1999. године?
– Начињена је огромна штета животној средини.
У Србији је 1999. године почињен екоцид, штетне материје, не само осиромашени уранијум него и бројни продукти постројења хемијске индустрије која су бомбардована отишли су у великим концентрацијама у ваздух, воду, земљиште и ушли у ланац исхране.
Грађани Србије о томе не знају ништа, пре свега зато што власти до сада никада нису о томе говориле. Подаци постоје и неопходно је да грађани Србије знају колика и каква штета им је нанета.
Зашто?
– Ако ни због чега другог, онда бар због превентиве. Све власти Србије од 2000. су се огрешиле о становнике ових крајева јер нису никада формирале никакву комисију од независних стручњака, опремиле их одговарајућим лабораторијама и омогућиле да нам тачно кажу шта је загађено, а шта не.
Понашање НАТО је било недопустиво, пре свега зато што су бомбардовали сва хемијска постројења која су се налазила на мапама хазарда, што значи да су била уредно обележена.
Намерно су их гађали, што је само доказ да је њихова намера била геноцидна – загадити животну средину грађана Србије.
Да ли због тога што говорите трпите неку врсту притисака?
– Не. Нисам никада трпела, а ни сада не трпим никакве притиске зато што причам оно што мислим.
Неке ваше колеге, међутим, тврде да се читава прича о последицама НАТО бомбардовања преувеличава, и да се осиромашеног уранијума који је тада бачен у Србији треба плашити „таман колико кобри и крокодила“.
– То су људи који не знају шта је канцерогенеза и како рак настаје, па о томе не треба ни да причају. Штета је нанета у тренутку када је било бомбардовање, то је оно што тврдимо ми који се залажемо за истину.
Алфа честице су ушле у наше организме и штета је направљена.
Њу јесте тешко, али није немогуће доказати. Уместо да се сви залажемо да се то испита, постоје колеге које покушавају на све начине да докажу супротно. Који су њихови мотиви не знам. Да је у питању жеља за истином, сумњам.
Да ли вас као лекара који се свакодневно суочава са оболелима од најтжих тумора, и лично, такви ставови вређају?
– Свако има право на своје мишљење као и право да доказује оно што говори. Не вређају ме људи који не знају шта је канцерогенеза.
Чини се да смо 17 година касније некако, бар у већини, постали помирљиви, као да су нас бомбардовали „шареним бомбонама“.
– „Проблем“ са грађанима Србије је што и поред најгоре могуће пропаганде, већина, ипак, мисли својом главом и има одличан осећај за праведност.
Сматрам да већина грађана Србије слути шта је овде урађено и зато и не верује „званичницима“.
Поред тога, постоји нешто што се зове и лично искуство – не само малигне болести, у порасту су и аутоимуне болести о којима нико не говори, па онда и све већи број парова који се лече због стерилитета…
И све то се може директно повезати са бомбардовањем?
– Наравно да није само бомбардовање криво за све, али је његов удео у свему овоме и те како мерљив.
Налети НАТО авијације су потрошили кисеоника колико сва жива бића у Србији потроше за 50 година, из свог природног лежишта је избачено око 3,8 милијарди килограма земље.Само три тоне живе је отишло у Дунав, 165 тона флуороводоничне киселине…
Да ли, онда, последице те еколошке катастрофе излазе и ван граница Србије?
– Пошто из Дунава добијају воду и поједине чланице НАТО, као што су Бугарска и Румунија, очито да и унутар НАТО постоје значајније и мање значајне земље и нације.
Ћутање о свему овоме одговара само НАТО плаћеницима, оним несрећницима којима је сопствени џеп важнији и од државе, и од нације, и од комшија, као и самом НАТО, јер ако се о томе не говори нема ни одштете коју би ти зликовци морали да плате и не само нама, већ и Ираку, Сирији, Либији…
Ви се залажете за формирање неутралне комисије која би испитала последице бомбардовања?
– Само неутрална комисија састављена од домаћих и страних стручњака би могла да пружи све информације. Људи од струке се нигде у свету не плаше да кажу своје мишљење.
Најбољи пример за то вам је Сенегалац Бакари Канте који је у априлу 1999. био у Србији и написао извештај за УН који је касније склоњен од очију јавности, где је јасно рекао да је направљена еколошка катастрофа.
До тих података је накнадно дошао амерички новинар Роберт Парсон, коме можемо да захвалимо што уопште било шта знамо из тог извештаја.
Шта таква комисија може да уради?
– Није довољно само формирати комисију, уз комисију мора ићи одговарајућа лабораторија која ће бити у стању да анализира све што је потребно.
Комисија мора имати одговарајући буџет, јер анализе одређених хемијских материја нису увек јефтине.
Према томе, Србија мора имати лабораторију која је у стању да идентификује сваку супстанцу, да се не би понављала ситуација као са афлатоксином пре неку годину. Само тако ће формирање комисије имати смисла. Баз тога, комисија не може много да уради.
Последице бомбардовања по животну средину и становништво не могу се, ипак, тумачити само кроз утицај осиромашеног уранијума?
– Уништавање нафтних складишта је довело до ослобађања огромних количина угљен-диоксида, али и посебне групе високо канцерогених једињења која представљају полицикличне ароматичне угљо-водонике.
Повишене количине диоксина и фурана су регистроване чак у Тракији у Грчкој у априлу 1999.
У Баричу је у Саву испуштено 165 тона флуороводоничне киселине. У Панчеву и Новом Саду у Дунав је отишло три тоне живе.
Србија и Црна Гора су представљале један од шест европских центара разноврсности, а многе животиње и биљке које нису биле угрожене пре бомбардовања, то су постале. Нови Сад, Бор, Крагујевац и Панчево су проглашени небезбедним местима за живот.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
dakle istraživanja su pokazala povećani broj oboljelih od malignih bolesti a poslije dejstva američkih nato postrojbi na ovim prostorima. e sada pošto se to dešava samo na teritorijama napadnutih zemalja onda uzrok sigurno nije dejstvo sunčevih zraka jer bi u tome slučaju bilo povećanje malignih oboljenja i u drugim državama. jasno je to nama ali izgleda nije jasno ovim pro-nato plaćenicim koji nas preko nato medija ubjeđuju u suprotno. znamo se i znamo da je broj tih terorista vrlo mali.
Ajde, ajde smanjite malo. Koliko ima od prestanka ratnih dejstava NATO avijacije na teritoriju naših, sada već, dviju država. Pomnožite to sa 20 000 pa viđite koliko bi to trebalo biti mrtvih. Da je istina ovo što se kaže u ovom tekstu, ne bi bilo živog srbijanca. Ovo kad kažem srbijanca mislim na sve državljane stalno naseljene na teritoriju Srbije.
Profesorka Anđelka Mihajlov, saradnica Instituta za javnu politiku na čijem je čelu Vladimir-Beba Popović i bivša ministarka ekologije u vladama Zorana Đinđića i Zorana Živkovića, izjavila je da bi rado vodila pregovore o pristupanju Evropskoj uniji za poglavlje o životnoj sredini i klimatskim promenama. Ona je tako uzvratila na nedavnu izjavu premijera Vučića da će razgovarati o angažovanju Anđelke Mihajlov na poslovima u vezi s ekologijom i pregovorima u Briselu.
Ko je Anđelka Mihajlov i da li je njeno angažovanje stvarno bez političkih konotacija kako je izjavila? U toku svog ministarskog mandata od 2001. do 2003. godine, Mihajlovićeva nikada nije otvorila pitanje ekoloških i samim tih zdravstvenih posledica bombardovanja 1999. godine. Kao ministarka ekologije sve je to prepustila Ujedinjenim nacijama čije su ekipe (UNEP) u više navrata dolazile u Srbiju uključujući i Kosovo. Cenzure, kraćenja, svađe iza kulisa, kontradikcije u službi UNEP-a – sve je ovo iz sedišta u Ženevi izašlo u javnost već 2001. u medijima na engleskom i francuskom jeziku, ali informacije o tome izgleda do Beograda i do tadašnje ministarke nisu stigle.
Kada je u avgustu 2003. „NIN“ objavio intervju sa Miljanom Stojanović-Milosavljević povodom njene odlično ocenjene doktorske disertacije odbranjene na Biološkom fakultetu u Beogradu „Pravci kretanja poliholorivanih bifenila (piralena) u vodama posle NATO bombardovanja“, tadašnja ministarka ekologije Anđelka Mihajlov izjavila je za „Vesti“ (izdanje od 10. marta 2004.) da se zagađenje reka u Srbiji „ne razmatra odvojeno pre ili posle bombardovanja“.
U jednom autorskom tekstu objavljenom 2009. godine, Anđelka Mihajlov postavlja pitanje: „…u koju kategoriju (i zašto) spada ekološka nebezbednost po pitanju posledica korišćenja municije sa osiromašenim uranijumom 1999. godine, posebno u situaciji kada zvanični izveštaji po ovom pitanju to ne potkrepljuju.“
Dalje ona nudi odgovor koji se čak ni sam NATO ne bi usudio da „emituje“: „Prvi je utisak da to do kraja nije objašnjeno građanima na način da oni to prihvate. Međutim, ima tu i nešto drugo – upotreba osiromašenog uranijuma je često i sinonim za ’tajnovite, čudne, skrivene aktivnosti, skladištenja, probe, koje neko obavlja’ a da građani o tome ’ne smeju ni da pitaju’. U većini opština u kojima se ovaj projekat radi ima ’tajnovitih brda i tunela“, „tajnovitih fabrika“, „tajnovitih skladišta“ zbog kojih se stanovnici, biljke i životinje razboljevaju.“
Posle svega, ostaje otvoreno pitanje da li Anđelka Mihajlov zbog svega što smo naveli ne treba da bude šef pregovaračkog tima sa EU o ekološkom poglavlju ili je baš zbog svega ovoga politički vrlo podobna za tu funkciju?
Nestao doktorat
U međuvremenu, doktorat Miljane Stojanović-Milosavljević je, kao što smo pisali – „izbrisan“. Zbog nečijeg nemara ili nečije namere, ovo visoko ocenjeno naučno istraživanje postalo je „nevidljivo“ na internetu jer doktorat nikada nije upisan u registar doktorskih teza Univerzitetske biblioteke (UB) u Beogradu, kako to zakon nalaže. Niko ne može ni da dobije ideju da ga traži, niti da se pozove na njegove rezultate. Odgovarajući na pitanja novinara povodom nalaza dr Miljane Stojanović-Milosavljević, ministarka Mihajlov pozvala se na izveštaj UNEP-a, ali nije jasno na koji jer postoje tri: jedan cenzurisan i dva javna i međusobno delimično protivrečna izveštaja.
Blizu NATO-a
Anđelka Mihajlov je lider organizacije „Ambasadori životne sredine“ koja se izvanredno integrisala u međunarodnu mrežu institucija i programa kao što je na primer ENVSEC Inicijativa (Inicijativa Bezbednost životne sredine) čiji su članovi između ostalog UNEP i – svakako ne slučajno – NATO koji upotrebljava oružje sa osiromašenim uranijumom gde god „interveniše“.
Prilog
Lokalna samouprava, broj 37, jun 2009:
Anđelka Mihajlov: Ekološka bezbednost
http://www.prviprvinaskali.com/clanci/dren/ekologija/sakriveni-izvestaj-o-bombardovanju-osiromasenim-uranijumom.html