Не дају им ни до Спужа

Пише: Бећир Вуковић

Што се тиче маршруте ко ће куда ићи, докле смије, до којег камена и бедема, до које границе, у ствари то је само још више, и дубље копање јаза између њих и, просто речено – нас. С моје стране, бодрим их да још копају, и још, и још, и да јаз буде што шири, и дубљи.

Да имам какву мотику, додао бих је, само да копају. Грешан сам, али мислим да је копање јаза – с њихове стране – пун погодак. Нека копају, што говорио један – док прокопају земљину куглу.

На крају, нико никоме није прекопао пут да му се није обрнула зла, нити ико икоме ископао јаму да и њему није остало пространо. Само до једне уре, може се некоме ‘одређивати’ маршрута. Онда, пут и правац одређује неко други, и виши. Само нека они раде свој посао. Ону главну маршруту, Срби Црне Горе подавно су одредили. Бијаше то давно – ево равно 800 година.

Нико нормалан није очекивао овакав потез власти. Добро, а шта се очекивало од некога ко није нормалан. Опет је пала забрана, опет су у питању Мандић и Кнежевић, што није нарочита новост. Једна ствар, каже Кант, узастопце се понављала седамнаест хиљада пута, и није постала закон. Проћи ће и ово обличје.

Ново је само да Мандић и Кнежевић не смију напустити Подгорицу. Не смију ни до Вирпазара. Не могу ни до Спужа. Могу само до Цијевне. Колико даље од Биоча, е, то не знам.

Тако, ни Главни одбор Нове српске демократије, неће моћи одржати сједницу у Београду, и уручити Орден Марко Даковић Матији Бећковићу. И, ништа више. Бећковићу је забрањен улазак у Црну Гору, али ставља се грана на пут и Марку Даковићу не дају да отпутује за Београд, и засија на грудима Бећковићу. Али, свеједно – засијаће. Има кад.

Како је и речено, то је ситна освета ситних бића, зарад састанка који су Мандић и Кнежевић имали у Београду са Императором Путином. Још им у ушима одзвањају Путинове ријечи: Ви сте – хероји!

Међутим, има засиједања и других главних одбора. Ето, преко пута Јошке Броза – у два сандука – засиједао је гл. одбор депееса. Кад је Миго ишао на договор (није ваљда на саслушање), код спец. државног тужиоца, ушао је – по ријечима тужиоца – кроз димњаник.

Синоћ је Миго на главни одбор ушао на главна врата. Кад је у питању исти јунак, исти режисер поступио је на различите начине. Једном потенцира, други пут депотенцира. Као игра мачке и миша.

Да ли је Миго разумио игру. Не од лане, кроз димњаник улазе лопови, а кроз главна врата улазе поштени. Значи ли то да је Миго ослобођен, или му је изречена пресуда самим чином уласка кроз главна врата. Како су се на сједници гл. одбора, према Мигу понијели партијски другови.

Па, ипак, било је то некакво саучешће, прије свега чин саучешћа, којим су – на челу са шефом – показали да је ожалошћеност мање зло од сажаљења. Знојав, шеф је закључио гл. одбор старом опаском да је опет нападнута држава. Само што је заборавио да процес `Коверат`, именује другим државним ударом.

Благо Мигу што је жртвован. Каква ће га партија ожалити, какви ће га друзи оплакати. Овако би могла да почиње новокомпонована епска тугованка, која ће стићи до пинк екрана. Миго је жртвован за општу ствар.

Није он за неку већу ствар. Што се тиче пара, Миго је сића за подкусуривање. Свакако, није Миго изузетан сличај. На гл. одбору одреда су исти случајеви. Само што Миго није Муги, иако су гријали исту фотељу. Баш, чудно. Заиста, тешко је досегнути дно овој дружини.

Горње виђење стања ствари, наведе ме да вам испричам једну поучну причицу: кад уватиш јазавца у њиву, причо је ђед Пуно, немој му вадити клас урметина из зуба.

Зацвиљела вила са крша Врањине.

Шта би могао бити следећи потез ове заробљене државе. Да се забрани улазак Патријарху Иринеју у Црну Гору.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: