Ne Krim, Nego Rim!

Piše: Aleksej Čadajev

Mi smo stalno slušali, od ranog detinjstva, koliko je Rusija drevna i velika. Ona je zaista velika i drevna, ali sad se dogodilo da je ona – mi; a mi nismo veliki i nismo drevni, nego smo takvi kakvi jesmo. A generacije predaka i generacije potomaka gledaju kako mi igramo svoju ulogu. A posebnost ove naše uloge je takva da sad moramo da se borimo ne samo za rusku zemlju, već i za rusko nebo. Kojim umesto rajskih ptica – Sirina, Alkonosta i Gamajuna – sad lete i pevaju pesme smrti sasvim druge ptice: Maviki, Auteli, Orlani i Bajraktari.
Predsednik je rekao: „Mi još nismo ni počeli“. Ako je tako, mislim da je vreme da ipak počnemo. Inače možda prosto nećemo uspeti. I čak nećemo ni primetiti da smo u ovom dugom, hiljadugodišnjem nizu mi poslednji.
Ozbiljnost trenutka leži u činjenici da na suprotnoj strani od nas nisu samo ljudi od krvi i mesa, već, ako hoćete, „duh vremena“, Zeitgeist po Hegelu. To se već dogodilo – isti Hegel je u nekom trenutku video inkarnaciju Zeitgeista u Napoleonu, ali to našim precima nije zasmetalo. Oni su ga pobedili, iako su uopšte, a posebno u poređenju sa Imperatorom i njegovom vojskom – bili zaostali, nesavremeni, arhaično-feudalni i, štaviše, skroz pofrancuženi.
Istina, ova pobeda je, suprotno čitavoj hegelijanskoj logici i neumoljivosti istorijskog napretka, na njih ostavila tako neizbrisiv utisak da je neko otišao u Senatsku da zbaci cara i uspostavi ustav, a neko, kao gardijski oficir Ahtirskog puka i pripadnik konjičkog pohoda kroz Pariz, Petar Čaadajev, nenamerno iznedrio rusku filozofiju. Uz sve što uz to ide – počev od njegovih pisama – sa gomilom porođajnih trauma. Od kojih je glavna – jednostrana, neuzvraćena ljubav prema Zapadu. A ta je, sa svoje strane, za manje od jednog veka kasnije, rodila rusku revoluciju, koja je bila kruna pokušaja da se od govana i batina izgradi sopstvena Evropa, ali na čvrstim temeljima u to vreme najnaprednije zapadne – marksističke – filozofije.
Pokušaj nije uspeo, ali od metode nismo odustali. Veruje se da mi nemamo ideologiju, ali je mi poslednjih trideset godina u stvari imamo. Čak i ako nigde nije zapisana, intuitivno je razumljiva svima od vrha do dna. Njena suština je bila u integraciji u globalni svet, svet Fukujaminog „Kraja istorije“ – po gotovo svaku cenu, pod bilo kojim uslovima, sa spremnošću da se preda i žrtvuje bilo šta, samo da ih odvedu u svoj pesak i tamo zajedno prave uskršnje kolačiće.
Mnogo smo napredovali u ovom pravcu, ali se na kraju nešto pokvarilo. Ispostavilo se da nas ne prihvataju ni kao lešinu ni kao strašilo, čak i ako dajemo sve i sve žrtvujemo. Kako opstati u ovoj situaciji, ne znamo; odavno smo zaboravili kako da tražimo druga rešenja.
Meni je lakše – znam njihova oruđa, njihov Zeitgeist i njihov divni novi svet. Sve što je u njemu nekad bilo vredno, oni su do sada sami prosuli u toalet. Oni više ne traže ni nova znanja, ni nove zemlje i svetove, ni sreću ili pravdu. Ali u njihovim rukama i u mislima je delo generacija njihovih predaka, koji su sve to tražili. I u procesu traženja stvorili najbolju mašinu dominacije i potčinjavanja na svetu, zasnovanu na superiornosti tehnologije i znanja. I sad mi imamo posla upravo s tom mašinom.
Predmet spora nije Krim, već Rim. Kad kažemo „Krim je naš“, mi imamo u vidu „naš Rim“ – ne grad, već sinonim za civilizaciju. Ako sad budemo mogli da izdržimo, spasićemo nešto mnogo više od sebe. Ali – treba izdržati.

(Telegram kanal A. Čadajeva; preveo Ž. Nikčević)