Не може више УДБА, бити наша СУДБА

Пише: Милан Станишић

Свједоци смо да одлазећа ДПС тоталитарна власт папагајски понавља да Црна Гора почива на антифашистичким темаљима и да они неће дозволити да скрене са тога пута. Ништа ту не би било спорно да ова досадашња врхушка није до сада владала управо на тоталитарним (неофашистичким и неокомунистичким) основама, спајајући у себи као начин владања ове двије најцрње идеологије не само 20 вијека, већ се те тиранске организације сврставају међу најсвирепијима у историји човјечанства (наци-фашизам и комунизам су у прошлом вијеку иза себе оставили преко сто милиона жртава и огромну материјалну и духовну пустош).

Да бисмо схватили друштвену збиљу у Црној Гори, треба истаћи да по начину владавине досадашња власт представља последњи бастион комунизма, тоталитаризма и диктатуре у Европи, а који је овдје по први пут промијењен на августовским парламентарним изборима и то у недемократским условима које је већ три деценије наметала ДПС-овска деспотска власт, користећи све полуге из властодржачког једнопартијског, комунистичког система, чији су они мутирани наследници, а од кога су наслиједили и име Савез комуниста Црне Горе и под тим именом учествовали на парламентарним изборима 1990. године.
Када је талас демократских промјена запљуснуо комунистичке земље из тзв. Варшавског пакта, па се тај ригидни, једнопартијски, тирански систем почео рушити као кула од карата, тада комунистички властодршци у Црној Гори, ради политичке мимикрије, мијењају име у Демократску партију социјалиста. То „демократско“ у називу те политичке партије није значило и отклон од једноумља и диктатуре, већ је имало само декларативну улогу да замагли суштину, задржавајући у пракси рецидиве диктаторског, удбашког начина владавине све до данашњих дана. У прилог овој теми, а што се пресликава на политичку и друштвену збиљу у Црној Гори свих ових деценија, послужиће нам и запажени текст истакнутог теоретичара Ота Рила из 1939. године, објављен у часопису „Мовинг Марxисм“.

Он је у младости био марксистичке провенијенције, али је убрзо увидио сву погубност комунистичке, бољшевичке идеологије и њене трагичне последице у Русији, а којој се био приклонио бјежећи од најезде наци-фашизма, увиђајући подударност и паралеле те двије тоталитарне идеологије (комунизма и наци-фашизма), истичући структуралне и функционалне елементе који су прожимали те двије тиранске организације, при чему су их једни од других преузимали за своје диктаторске потребе, од којих се издвајају: „шовинизам, централизам, диктатура вође, политика моћи, владавина терора“ и сл. Ото Риле истиче да је фашизам копија бољшевизма тј. комунистичке идеологије, закључујући да борба против једне од наведених диктаторских идеологија, мора почети и борбом против оне друге тоталитарне идеологије.
Свака подударност наведених ставова о поменутим тоталитарним облицима властодржавља са вишедеценијском ситуацијом у Црној Гори је очигледна. Наиме, не може се у Црној Гори, која није демократска држава и која је ево скоро осам деценија растрзана братоубилаштвом (којега је започела КПЈ), неслободом, подјелама, комунистичком тиранијом, залагати се декларативно за антифашизам, а у пракси користити неке његове елеманте („монтенегрински фашизам“), а нарочито баштинећи другу врсту тоталитаризма, комунизам, од кога нијесу преузели елементе релативне социјалне правде и уравнотежености, већ су под своју шапу ставили сво друштвено и државно богатство и преусмјерили га у своје џепове, користећи од тога система насилне елементе владавине и сраслост државе и партије. ДПС је као антидемократска и тоталитарна властодржачка клика, за кратко вријеме од непуне три деценије, фабриковала више тзв. унутрашњих непријатеља са којима су се сурово обрачунавали , неголи и њихови комунистичко-бољшевички створитељи и учитељи, при чему су их они, дакле, у тим нечастивостима и превазишли.

Набројаћемо само неке од тих категорија „унутрашњих непријатеља“ које су ДПС инквизитори по својим мјерилима означавали и обрачунавали се са њима, као што су: антикомунисти, 100% Црногорци (када су се ДПС-овци сматрали Србима), Хрвати (када је диктатор мрзио шах због шаховнице). Потом су на ред дошли и Муслимани (хапшења, тортуре, депортације, Буковица и сл), затим Албанци (познати „Орлов лет“ и др.).
Већ двије деценије од учвршћивања Ђукановићеве деспотије означили су Србе за своје непријатеље у циљу стварања њиховог сатанистичког Монтенегра, одричући се српског идентитета, по чему је Црна Гора вјековима била позната и призната и те вриједности уткала у европске цивилизацијске токове. У својој антисрпској и антидемократској заслијепљености и хистерији кренули су у обрачун са СПЦ и њеним епархијама у Црној Гори, као њеном угаоном темељу и духовном стубу, на којим вриједностима је она стварана и опстајала вјековима. ДПС сатанисти су у својим бласфемичким замислима хтјели да превазиђу и своје комунистичке учитеље, па када су опљачкали све оно што је свјетовно и материјално, хтјели су да нам узму душу и отму светиње, како би и њих упрегли у њихове транзиционе (пљачкашке) токове.
Али, Божја истина и правда је као и увијек побиједила оно сатанско, па и ово наше зло домаће, чиме је трасиран пут којим Црна Гора треба да се креће, а то је да треба да постане уређена и правна држава, пространи дом за све. Зато ова парманентна трабуњања од стране експонената одлазеће ДПС власти и њихових дворских „стручњака“ изгледају гротескно, покварено и ступидно, јер иза њих остаје само материјална и духовна пустош.

На новој демократској власти је да ствара предуслове како би се формирале независне и професионалне државне институције, чиме би се отето вратило, а виновници казнили, као и радило на помирењу и оздрављењу друштва, од комунистичког једноумља и ДПС-овског безумља, који су продуковали укоријењену тоталитарну, удбашку, полтронско-поданичку свијест, а у таквом неслободном друштвеном миљеу његово „височанство“ ЧОВЈЕК, је све више постојао његов сурогат.
Први корак који би нова демократска власт требало да учини у процесу демократизације и оздрављења црногорског друштва је отварање тајних архива, досијеа и сарадника (шпијуна) злогласне УДБЕ, садашњег АНБ-а, који су инфилтрирани у све структуре друштва и представљају сметњу промјенама и друштвеном прогресу. То представља цондитио сине qван нон, без кога нема ни помена демократизације друштва и општедруштвене катарзе, а што је била пракса скоро свих земаља које су извршиле тразицију система из једноумља у демократију.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: