Не, немој ми прићи

Пише: Саша Др. Ђуровић

Тешко је бавит се озбиљном политичком анализом у окружењу гдје је скоро све обесмишљено, превара и пиротехника типа димна завјеса. И умјесто да се бавим темом у којој лауреат Његошеве награде каже за дуо Брковић  да су, цитирам „отац шпијун, а син наркоман“, а водитељ „жива истина“ га упозори стидљиво (ипак је лауреат био боксер, зна просјечан иксан кад ваља држат губицу свезану поред силнога „јунаштва“ монтенегринског) и истине ради тек после реклама.

Могуће, јер му маркетинг даје плату, а не Брковићи „шпијун и наркоман“?!  како рече лауреат. Зетски бан, дон Жуан, Кнежевић „натјера“ замало сузе на очи од смијеха, а онда и да се осврнем на то.

У процесу против посланика ДФ-а, вијест вели овако:

„Пред суткињом Жељком Јововић, Кнежевић је рекао да му је јасно откуд Вуковић међу оштећенима:“Мислим да је она безнадежно заљубљена у мене. Историјат наших односа сеже далеко раније… Ми смо имали наше мале шифре, вољела је да је зовем Еуридика, а ја сам био Раскољников“… потом је у судници прочитао стихове пјесме, коју му је, како тврди, Вуковић посветила, а није рекао када.

„Блудим предјелима твога плавог ока

тијело ми се свило у бестидну жељу,

час сам плитка, час опет дубока,

док мисли о теби утробу ми мељу…”

Након што је прочитао стихове, казао је да ће пјесму (јер односи између њих имају историјат, шифровани, историјат… болести) приложити као доказ да је његова „несуђена Еуридика наишла на емотивну дистанцу” код њега „па је одлучила ретроактивно да буде дио оптужнице” …она је тврдила је да је Кнежевића, осим у холу, видјела и у пленарној сали, из које је „побјегла на службени излаз предсједника”.

Ђе једном има љубави увијек је има…

Одговарајући на питања оптужених да ли је могла правилно да реконструише догађај од 15. октобра, казала је да јесте, јер „има фотографско памћење“. Као Шофро благо дому, парламентарноме.

„Након што је Кнежевић питао зна ли чији су стихови – „као смрт су вјерне љубави без наде“, одговорила је – Дучићеви, додајући да је врло племенито што оптужени помиње љубав, али да су наводи о њеној заљубљености бесмислени. Суткиња је рекла да у судници не могу наставити рецитовање поезије, након чега је Кнежевић питао да Вуковићевој дозволи „брачне посјете” ако га правоснажно осуде у том случају.

Ова опскурна сатира је сјајна метафора стања у црногорском друштву, тај Кнежевић ког знам једино са телевизије проводи сјајан модел отпора безнађу, али нијесам сигуран да је оваква Црна Гора добар терен за такав вид борбе, јер у пуку ригидних сарказам и иронија наилазе на отпор и неразумијевање, у већини. У истинским демократијама, Кнежевић би био цитиран или би гостовао у контакт емисјима свако мало. Регионална политика не памти такву фигуру ако изузмемо Шешељеве почетке, с тим што је Шешељ (био) колаборационист власти, како данас свог „одликаша“ Вучића тако некад Милошевићев. После олињало конвертираног Драшковића био је најаутентичнији фингирани опонент.

Ова другарица Вуковић, другарица јер припада једној комунистичкој партији по дефиницији, која је, како каже Кнежевић, писала пјесму и није аутентична баш у нијекању, има разлог да буде љута. И ако ћемо реално, ту Кнежевић гријеши, ако је пјесмица њених потенцијала дјело није џентлменски износити је у јавност, ма колико била пјевљива и пријемчива на први поглед, дубокомисаона. Минимум треба 15 минута да се научи напамет. Само једна строфа јер цијеним, имајући у виду „опус“ другарице Вуковић, да је њој једна мало. Ако је заиста ове „софт“ (као маргарин некад) стихове писала другарица Вуковић треба покренути иницијативу да се њена песмарица имплементира у закон о школству! „Купујмо домаће“,  а и да се не краде више од Хрвата и иних.

А онда и у ђачке уџбенике да се смјести па да се дјеца радују новим љубавним пјесмицама као првом снијегу. И метли, у Снешку. Дучић је ионако изгубио битку са ријалитијем па ето, другарица Вуковић као прелазно решење. Оно што је интересантно у строфи другарице Вуковић је факат да је она вјешто заобишла етаблирани десетерац и све те силне сабље и џефердаре („лелечу Турци, кукају буле, ој леле леле, ево га Вуле!) и ставила, меканим жигом, један лијепи акценат на чежњу, емоцију, страааааст…

Несуђена Еуридика, како каже Кнежевић, шифровано, за другу страну у љубавном односу… „Јер срећа је лепа само док се чека“ па ће и она Кнежевића чекат, са робије на коју ће могуће бит осуђен упркос врцавости духа, јер окружење је какво је. Дакле није лијепо интимизирање, приватност, стављат на тацну. Није лијепо пред јавност износит тајновито, а љубав то свакако јесте. Поготово шифрована, шифрована љубав има двоструку димензију тајновитог.

Да би видјели трећу, димензију, нужно је посјетит „Cineplex“  У Делту. Дакле, није лијепо причат јавно о том што је било међуњима па још „проваљиват“ и шифрована имена. Аморове стрелице, лептириће у стомаку ислично, треба чуват у хербарију успомена, све онако пресовано. Све то треба чуват као драгоцјеност, а не таблоидно продават. Е ту Кнежевић гријеши јер… ипак… Еуридика он њој… а она њему Раскољников!? И класици романтизма да позавиде. Да не кажем да се „занесвесте“. Од слаткоћу…

Мислио сам да је непревазиђена шарада она кад једно турбо фолк грло савјетује, СМС поруком,  бизМисмена љубавника  који гостује у контакт емисији “смеј се као Синатра“, а он јадан има 4 основне, па не зна ни ко је Синатра, а и да зна одакле му!?

Али ова епизода са Еуридиком и Раскољниковим је сам врхунац театра апсурда. Оног који је имплементирао Алберт Цамус. Елем, у пјесмици која је проткана елегијом… његово око плаво… Којим она блуди…  је за њу недокучиво… Ако је емотивна дистанца већ, а јесте. Каже Кнежевић, метафорично, да је стао у гард и турио дирек испред себе… а онда заурлао Десанкино „Не, немој ми прићи!“  А судија викнуо „брејк“. А другарица поетеса се повукла. У владајућу странку…  Е, онда, еротомански фино, аутор(ка) као каква везуља, рафинирано ткајући стихове каже да јој се „тијело свило у бестидну жељу..“ Ласцивно, и замамно .. као Емануела 1. 2. и 3. Као Емануела на коју је пола ЦГ… хрлило у биоскопске сале с краја 70-их . „Час је плитка, а час је дубока…“  хм… треба испитат од чега то зависи… тај пречник … ко илити шта то одредјује? Можда се ту крије кључ за теорију завјере… ђе су шифрована имена и радње су закулисне! Него, наставља поетеса док  час је плитка а час је дубока, док мислио њему утробу јој мељу…“.

Као млин месне индустрије… и то је већ  фатализам…

Теоретичари књижевности би се о црном јаду забавили анализирајуци песмарицу упућену зетском перјанику. Дон Џуану. Кнежевића бану. Но кад се јавног ангажмана тиче, ово је убједљиво најбољи  урадак ауторке од кад је присутна на јавној сцени! Другарица Вуковић би пред својим песничким дјелом требала да се поклони и скине шешир јер, езотерично је и просто мами… алудира…

Мала вајда финансијски од поезије (намириће се у неком УО) па не би могла наплатит као Марина Туцаковић што наплачује своје баљезгарије, јер пјесма другарице Вуковић просто није „преводива“ на терен турбо фолка. Превише је компликована за Стојине доње лаге рецимо, Стоја која је похађала специјалну сколу,  али популарна мега, а материјално богата гига, и ако.

У оваквом региону такви имају највеће шансе „on the world“. Па кад се већ наметну „Стоја специалис“, Kнежевић  је поентирао и са Шкрељом рекавши да га не сматра лицем са посебним потребама ако вози Q7 и игра по столовима и подврискује уз турбо фолк звуке… Ако је то заиста истина онда Кнежевић недје има право јер, сјетите се само колико познајете њих који су учили специјалну школу, а који су у систему транзиционе Црне Горе постали милионери у еврима?! Макар двоје, што је огромна цифра за тако мали систем. И колико знате само академаца који немају за љеба’.

У Црној Гори су, у ствари, ти који су учили школе на државним универзитетима, и такви „здрави“ они су лица са посебним потребама, са потребама за платом и кором ‘љеба.  Тумарају обезглављени, обезнањени, у несналажљивости транзиционој .. А до изрицања пресуде Кнежевићу треба апеловат на поетесу да ради истрајно на збирци љубавних пјесама јер очигледно јој иде… талентована, а и неуки пук да чита несто мимо таблоида.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: