Не пева Србин да песмом отужи, већ да распеће заслужи и одужи!
Михаило Меденица
Пише: Михаило Меденица
Певај роде – да те чују тамо где си пошо…
Вели да само певамо о Косову и Метохији.
Јалово и безнадно.
Измиче нам, а ми певамо.
„Такав смо народ, не знаш нас. Нико нас не зна. Ни ми сами не знамо себе, веруј ми, па певамо…“, велим и ја.
„Ви кукате до неба кад вам се трн подвуче под нокат, а ми певамо и док нам се главе котрљају низа стране. Не схваташ!“, настављам певљиво, љут и кочоперан.
Он ће, бледуњави и скочањени сероња из западне касабе мени о нама и песмама Срба!
Ееееј, бледуњави робе скорених слина, у песмама нашим је неба силина.
Не пева Србин – Видовдану славећи претке, но свој Видовдан призива…
Знаш ли шта о једноме јутру марта 2004. године?!
Осамнаестом јутру тог марта, још се метохијски мраз вукао ко мрцина док где не би налетео на огњеве…
Огњеве српских села што су горела, вукао се мраз до њих да се огреје…
Певају огњена српска села.
Замонашили се пламенови, поју…
Пева Богородица Љевишка, Архангели певају, Самодрежа пева… гори камен и пева.
Пева Србље у Великој Хочи. Сабрало се у порти цркве и пева.
Пошле им звери по главе, а Србље пева!
Певао сам с њима. Чему глава ућуткана? Богу глава распевана!
Па, Србин над гробом пева! Хладнија је постеља ућутканих, но гроб распеваних.
Мили гробе – колевко ми рода.
Нису смеле звери на Хочу, а пошли су по главе.
Певали су Срби. Поплашиле су се звери у устукле.
Певала су спаљена села, звоници, молитвеници, епитрахиљи, иконе… певале да се не дају никоме до Богу!
Шта звери могу где Србин пева Господу радујући му се, побадајући распећа, облачећи се у она најлепша руа за Голготу..?
Не певамо, бре, да нас овде чују но тамо куд смо пошли!
Певамо с прецима да потомци науче стихове, пре но што се роде.
Да прогледају Грачаницом и Дечанима.
Да се радују своме Видовдану.
Највише је Србља тог дана рођено…
Нема гробова косовских јунака – њима се постеље колевке.
Певамо да посветимо сузе и осветимо неопеване.
Певам јер су моје мртве нашли где певају на Мојковцу.
Пева глава оца Харитона, витеза Милоша Ћирковића…
Певају главе живље од моје, па откуд мени право да ову жалим тишином..?
Запамти, никад песма Србинова није ни јаловна, ни безнадна!
О чему најгласније певамо – за то безгласно страдамо!
Не пева Србин да песмом отужи, већ да распеће заслужи и одужи!
Певај роде – да те чују тамо где си пошо…
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Михаило Меденица бели Српски образ.