Не пристајемо на лаж о Јасеновцу!

Пише: Владимир Димитријевић

Ни један Јеврејин из Србије никада није спорио постојање и бројност српских жртава, НИKАДА. То што се ми сећамо наших жртава, и што се на исти начин и уз дужно поштовање сећамо и свих других жртава, не значи да смо једини дужни да се боримо и за меморијале српским жртвама.

Наравно да смо се увек залагали за сећање на све жртве, али драги српски пријатељи, налазите се у свим релевантним институцијама, налазите се на врло важним и респектабилним функцијама, има вас највише у овој земљи, па покрените озбиљну иницијативу да се обележе и меморијализују сва стратишта, све српске жртве.

Да ли вам то неко брани?

Не.

У питању је KУЛТУРА СЕЋАЊА која овде не станује. Музеј геноцида годинама посвећен српским жртвама ради у неусловним просторијама, без простора за сталну поставку и повремене изложбе, промоције књига, едукативна предавања итд.

Свакодневно спомињање Јасеновца неће решити проблем.

У Београду, у целој Србији не постоји не један трг, улица, сокак, пролаз, плато, ћошак који носи име Јасеновачких жртава.

Зашто?

Туђа рука свраб не чеше.“(1)

А извесна домаћа рука је, пак, са нашим непријатељима, почела да ради на умањивању броја жртава србоцида.

Да велича књиге попут оне Иве Голдштајна, која као да је писана да би се, у једној – две реченице, саопштило да не вреди вадити кости јасеновачких жртава, јер су оне, сматра Иво Премудри, пропале, нестале, ишчезле. Нису нестале кости диносауруса, али кости побијених Срба јесу, уверава нас он.

А ми знамо да се, још увек, ископавање може спровести, с обзиром да је највећи број костију у Градини, на страни Републике Српске. И мада модерна форензика чуда чини, са све снимањима из сателита, нама не дозвољавају да кренемо у ексхумацију и достојно сахрањивање жртава јасеновачког лудила.

Једно сећање из 1983.

И 1983. године кости су биле ту. Младен Диклић, који је био акцијаш на ОРА „Јасеновац“, сећа се како је то било кад је истина костију проговорила: “Већ на почетку смо имали непријатних искуства у Новској и околини, где су поједини проусташки елементи, псовали српским бригадирима мајку српску. Али, све се то заташкавало зарад „Братства и јединства“, које, види се из наведеног, никада није заживело у тим хрватским крајевима. Једино су, нажалост, Срби били опредељени за тако нешто, и највише су се управо они и изјашњавали као Југословени.

Недуго по почетку акције, река Сава је имала низак водостај, и почеле су да се појављују људске кости, а и на насипу, који се оронио, свугде су се виделе кости. Одмах је наложено да се из свих присутних бригада, издвоје појединци, и да се направи посебна бригада, која је упућена на вађење костију.

Кости су вађене и из саме реке, муља, обале и насипа… Налажени су окови са ланцима на тим костима… А костију је било много, цела обала… а и дубље на копну су се видела огромна улегнућа у земљи, на великим површинама, која недвосмислено показују да су то групне гробнице. Што се и испоставило тачним.Кости смо слагали на гомиле, покушавајући да их колико тилико класификујемо… лобање, бутне, карлице, вилице, пршљенови… Гомиле су постајале све веће и веће… Ни броја се не зна колико их је било… Сећам се да сам на једном месту, приметио део дечје ципелице, и полако разгрћући земљу, извадио сам скоро цео дечији скелет… Кости су се осипале, јер су биле прекриване кречом, чији трагови су се и даље видели на појединим деловима. Налазили смо и разне друге делове одеће, накита, зубних навлака. Претпоставка је била да су овде побијени пред крај рата, када су усташе биле већ у паници, јер зна се да док је логор „нормално“ функционисао, све предмете су усташе одузимале, и накит, и златне навлаке и наочаре… И управо јер су били у журбу да побију сведоке, и заташкају злочине, нису стигли још и да пљачкају.

Вероватно су политичари тадашње Хрватске, затечени количином извађених костију, наредили обуставу даљих ископавања, и организовали брзу сахрану истих на скромној церемонији. Јер, ваљало је заташкати колико су људи побили усташки злотвори.

Е, управо да би сакрили истину, и обуставили су све то. А да би се све то урадило ваљано, било би потребно организивати радне акције са више бригада, само за вађење костију, јер је заиста велика површина земљишта у питању, и заиста где год да загребеш мало, појављују се људске кости.“(2)

А домаћа рука, која сарађује са Голдштајном, наставља посао хрватских комуниста и хрватских екумениста.

В чјом дјела?

Док се српски историчари и ангажована интелигенција лавовски боре за истину о броју српских жртава у Јасеновцу, из самог срца ствари креће ревизионизам, чији је циљ – шта? Пристајање на октроисану бројку наших жртава? Братство – јединство? Нова Југославија? Долазак толерантног папе Фрање у посету храму Светог Саве?(3)

Шта год да је циљ, не може да се не осети узнемиреност ( рекао бих „гађење“, али да ме не оптуже за хиперемоционализам, а треба да се правим, са толико усташко – ватиканских жртава над собом, у Небеској Србији, да ћу писати sine ira et studio ).

Шта год да је циљ ревизиониста, тешко је не сетити се Дучића и његове борбе за истину о страдању Срба у НДХ, коју је, кад је видео српске кукавце на хрватској страни, описао, во времја оно, кроз величанствену песму:

“Мој добри роде, сви су лагали, / И твој су видик сав помрачили; / За својом срећом само трагали, / И свуда крали, и све тлачили.// И место млека, крв су сисали,/ У страдањима твојим дугима,/ Твоје су светло име брисали,/ Да не знаш ко си међу другима.// С убицама су цркве стварали,/ И с издајником горде тврђаве; / У заклетви те свакој варали,/ На води дигли мосте рђаве!//На згаришту ти држе говоре,/ На губилишту подло пирују,/ На буњиштима саде ловоре…/ И мртве уче сад да мирују.// Мој добри роде, сви су рђави,/ Вапај твој не чују што тугује!/ Издајник и сад још у тврђави, / С убицом жртва сада другује.// Ломан је, роде, мост на провали,/ Свуд су у причест отров ставили…/ С лупежом све су новце ковали,/ Са кривоклетником завет правили“.

Неко би да нас „причести“ отровом лажи.

А српски интелектуалци на то не пристају. Узор у борби им је, између осталог, Јован Дучић, као што су овима, са мантијом и без мантије, духовни преци комунисти.

Дучић у борби за истину о србоциду

Трагови поделе између националне емиграције на једној и комунистичких превратника на другој страни, која ће трајати све до распада СФР Југославије, могли су се јасно уочити још у Другом светском рату, када је Јован Дучић, песник и дипломата, стигао у САД да сведочи о страдању Срба у НДХ, што су се нашли на удару своје дојучерашње браће Хрвата. У новинама српске емиграције, „Американски Србобран“, нарочито после објављивања текста „Покољ Срба у Независној Хрватској“, насталог на основу извештаја архијереја СПЦ ( чланак је на насловници изашао 4. новембра 1941. године ), Дучић је, озбиљно и одговорно, писао о апсурдима Краљевине Југославије, која је, наносећи огромну штету Србима што се у њој никад нису до краја интегрисали, у исти мах Хрвате држала силом у свом оквиру, што их је, психолошки и политички, припремало да 1941. године стану на страну Хитлера и Павелића и крену у крвави обрачун са српским народом.

У свом америчком, мисионарском изгнанству, Дучић је, ударио не само на „најхрабрији народ на свету“, Хрвате (храбре не зато што се ничег не боје, него зато што се ничег не стиде), него и на издајнике и глупаке у српској елити, који су свој народ и довели до Јасеновца и Јадовна пошто су све време мантрали о Југославији као јединој мери и провери српског националног живота. Јер, уједињења са Хрватима и Словенцима не би ни било без великих србијанских утописта који су понављали „Брат је мио које вере био“, и певали химне троименом СХС народу, који „једва чека“ слободу из пијемонтског Београда.

Дучић и кроатологија

Обрачунавајући се са „југославизмом“, Дучић је истицао да је, када смо изишли из ратова 1912-1918, Краљевина Србија имала највећи углед међу народима: три победничка рата, херојство српске војске, сјај српске династије, финансијску стабилност, одличне везе са савезницима, културним и богатим, а благонаклоним нашем народу. Међутим, уместо готовине, почели смо да живимо на вересију. Створена је нестабилна држава са римокатоличким народима бивше Аустроугарске, с којима нисмо имали ни заједничку културу, ни традицију, ни законодавство. Хрвати, каже Дучић, никад нису желели Србе као браћу, Београд као престоницу, а српског краља као свог суверена. За трагичну одлуку о стварању Југославије били су, по Дучићу, криви пре свега представници самоуверене србијанске елите, који нису знали с ким имају посла, нити су познавали „хрватску малу историју“ и „хрватску чудну и компликовану психу“… А онда је, у СХС утопији, од Срба предуго скривана хрватска мржња према заједничкој држави, и њихова спремност за обрачун са „шизматичком“ већином у крајевима преко Дрине и Саве. Српска политичка елита је издала народ који јој је веровао, сматрао је Дучић и о томе писао у „Американском Србобрану“. Од његових предсмртних текстова настала је књига „Верујем у Бога и Српство“.(4)

Недић је Павелић: Основна формула српских комуниста

На Дучића и „Американски Србобран“ насрнула је левичарско – комунистичка „Слободна реч“, под непосредним надзором Коминтерне, у којој је пашквиле против српског песника писао будући распоп Никола Дреновац. Борећи се за „братство и јединство“, будућу чаробну формулу Титове Југославије, Срби комунисти у САД су писали:

“Већина вести које овамо стижу о покољу Срба од стране читавог хрватског народа су обичне лажи, измишљене да се заваде Срби и Хрвати. Павелић и његова руља убија и најбоље синове хрватског народа – Крлежу, Херцега и хиљаде других. Живот др Мачека је у опасности. Али не заборавимо да ми Срби имамо Недића. Не заборавимо да је господар и Недића и Павелића нико други до Хитлер“.(5,184)

По Кринки Видаковић – Петров, овај став је био заснован на пропагандистичким кривотворењима, од којих су најзначајнија два фалсификата.

Она истиче: “Први је усиљено наметање паралелизма између Павелића и Недића, ситуације у Хрватској – где су немачки нацисти дочекани са цвећем – и оне у Србији – подељеној у више окупационих зона, где је у немачкој окупационој зони успостављена сурова политика кажњавања цивилног становништва (100 за сваког убијеног и 50 за сваког рањеног немачког војника), где су стрељања почела одмах, а већ у октобру извршена масовна стрељања цивила у Краљеву и Крагујевцу. Други је умањење покоља Срба и увећање страдања комуниста у НДХ (Крлежа, који је живео у Загребу до краја рата, проглашен је једном од првих жртава). Ако су Срби у „Слободној речи“ проглашавали усташке покоље за измишљотине и лажи, није се могло очекивати да ће их Хрвати у америчкој дијаспори демантовати, па ни хрватски чланови владе у избеглиштву који су долазили у Америку у то време“.(5,84)

Јован Дучић се, међутим, није колебао у изношењу истине о страдњу Срба у НДХ. Није се ни освртао на писање „Слободне речи“. Његов интелектуални и морални ангажман за време Другог светског рата надахнуће многе у дијаспори да наставе пропућеном, свакако Дучићевом, стазом у сведочењу истине о српском становишту у доба Титославије, комунистичке утопије на власти.

Шта да се ради

Не пристајемо на лаж о Јасеновцу.

Не пристајемо на лаж о Јасеновцу.

Не пристајемо на лаж о Јасеновцу.

Свим силама ћемо се, колико нам Бог и Новомученици помогну, бранити истину о нашим страдалницима који су, како рече Владика Николај, победили лажно хришћанство. И форензика и историографија су на нашој страни. А пре свега су на нашој страни они који су поклани због верности Богу и Божијој правди. Поклале су их усташе, који су, опет по Светом Николају Српском, „за ревност у злу, добро знану свима, похвале добили из пакла и Рима.“ Од оног Рима с којим би да нас, преко костију највећих патника у новијој историји човечанства, мире и постмодерно унијате.

И да „уче мртве сад да мирују“.

Нећете нас, господо, „причестити“ отровима ваших лажи и екуменистичких бедастоћа.

Истина коју носимо, ако Бог да, победиће. Јер Бог је истина.

Извро: Јадовно

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: