Не смета Подгоричка скупштина колико смета јединствен став Срба

Пише: Петар Драшковић

Пошто се обиљежава Дан примирја, не могу да се отмем утиску колико се покушава заташкати невјероватна појава да званична Подгорица, заједно са Берлином, неће обиљежити манифестације поводом побједе у Првом свјетском рату. За званични Берлин и није толико чудно, узимајући у обзир једну „малу“ разлику – Царевина Њемачка је поражена, а Црна Гора није.

Проблем постоји у том смислу што данашњи Монтенегро не жели да дијели било какав континуитет са побједничком традицијом предака јер све што су они чинили и за шта су се борили је било у име слободе и, у крајњем, уједињења српског народа, што не одступа од тежњи било које европске нације. Наравно, Срби у Црној Гори су тога свјесни, зато и обиљежавају ове славне датуме на начин како и доликује. Режим упорно покушава то да осујети и затре истину.

Истина је и да је краљ Никола Први Петровић у бунилу својих политичких потеза, потписао капитулацију 1916. године и избјегао, остављајући тако народ и земљу. Позвао је и војску да положи оружје, али су њени часни ратници нашли начин да сачувају образ Црне Горе, наставе борбу против аустроугарског окупатора и јуначки је ослободе са ослободилачком војском Краљевине Србије.

Једна од највећих подвала коју монтенегринска псеудонаука жели да пласира је да, кроз Николин династички сукоб са Карађорђевићима, има и онај националне природе, па је постојао сукоб Црногораца и Срба. Тако нешто је немогуће, ако имате национално изјашњавање свих актера да су припадници српског народа. Говорити о мањку српства код краља Николе је као да говорите да га нема код цара Стефана Душана Немањића, а један од вођа локалне Божићне побуне, Крсто Зрнов Поповић, такође, није могао порицати ту непобитну чињеницу о својој етничкој припадности.

Владика Василије Петровић, у истом тону вјековне жеље народа коме је припадао за ослобођењем од турског јарма и уједињењем,  у „Оди Немањи“ наводи:

Сербски свети краљи вастаните,

Цару Христу молбу сатворите,

Мухамедску вјеру изложите,

От вашего отачества иждените!

Христијанском цару помогните,

Отчество ваше обновите!

Архијереји сербски не лезите,

Но всу ношт Бога молите,

Царско сербско паки ваставити,

Правдоју и благочествијим прославити!

Уколико, хипотетички, узмемо за примјер сумануту теорију у којој је Његош „затрован“ српством од стране Симе Сарајлије, поставља се питање ко је онда тровао владику Василија у 18. вијеку?

Како год се сагледава овај проблем, суштина је иста, а то значи да је уједињење српског народа било потпуно природна тежња. Француски „Фигаро“ је 1. јула 1914. године објавио да су Србија и Црна Гора требале на Видовдан да прогласе стварање јединствене државе, али да их је у томе спријечио атентат у Сарајеву. Присталице краља Николе у поменутом династичком сукобу, такође, нису биле против уједињења, већ његовог модалитета. Што опет показује исправност онога што је одлучено на Подгоричкој скупштини. То, недвосмислено, потврђује остварење убједљиво већинске воље народа. На тој скупштини су, поред Срба хришћана, присуствовали и муслимани. Изношени су чак и предлози социјалистичких политичких стремљења.

Међутим, није за режим то главни проблем, колико тадашње бескомпромисно јединство Срба у тежњи за уједињењем, што је супротно монтенегринском политичком дисконтинуитету и дискриминације свега српског. Та дрскост је отишла толико далеко да се манипулисало и Његошевом капелом. Ширили су се фалсификати како је њу срушио краљ Александар Карађорђевић, а недјела Аустроугара по Црној Гори су приписивана „српском окупатору“.

Једина је истина да је капела срушена од Аустроугара, а да је Ујединитељ обновио. Поновно је била срушена од политичких учитеља данашњих режимских играча, иако је Социјалистичка Република Црна Гора имала капелу чак и на грбу.

Како по питању стварања унитарне државе у том времену, тако проблем и данас представља свако сагласје и консензус Срба. Замјерајући Србима на јединству, режим упоредо погубно толерише сваки акт очигледног великоалбанског или панисламског пројекта. Сталним продубљивањем сукоба са Србима, власт може само да продужава бескрајну политичку агонију у којој се данас налази Црна Гора, али треба да знају да је српски народ увијек био на страни побједника. Баш као у Првом свјетском рату.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: